Instagram laže, život na selu nije bajka: Iva napustila grad, ali je otkrila surovu istinu o kojoj skoro niko ne priča

Kada sam odlučila da prodam stan, otplatim kredit i preselim se iz Zagreba na selo, ljudi su se zgražavali nad mojom odlukom. Danas, tri godine kasnije, selo je jedan od vodećih trendova. Zašto? Ne zato što su svi odjednom shvatili da žele da se uhvate motike, muzu krave i grade kuće od slame, već upravo suprotno – jer ih sela i farme asociraju na lagodan život i odmor.

Kada sam se selila na selo, dobro sam znala šta me čeka. Odrasla sam na selu u Dalmatinskoj zagori, gde sam od rođenja gledala svog dedu i baku kako naporno rade da bi imali sve što su imali. Takođe, svesno sam kupila imanje bez vode sa tri kućice koje su zahtevale ogromnu doradu, i to sa 2.000 kvadrata dvorišta koje nije nimalo lako pokositi. Znala sam da će mi to iskustvo promeniti život i zato nimalo ne žalim, ali sada vidim koliko sam naivna bila.

„Ma to sve može da se sredi”, rekla sam pretenciozno dok sam zamišljala kako ću urediti svoje kućice, i to sama. Nisam uzela u obzir činjenicu da su građevinski radovi sve samo ne nešto što može lako da se „sredi”, pogotovo kad odlučiš da se u to upustiš bez imalo građevinskog iskustva.

Vodu sam na kraju dobila nakon godinu i po dana života bez nje, a samim tim i bez kupatila. Košenje trave me i dalje maksimalno frustrira, jer mi je prvo trebalo godinu dana da naučim da upalim kosilicu iz prve, a stavljanje strune u glavu kosilice je nešto sa čim i dalje vodim borbe. Što se tiče građevinskih radova koje sam mislila da ću „srediti” (ne znam čime, valjda čarobnim štapićem), samo ću vam reći da je nakon tri godine tek jedna od tri kućice na mom imanju blizu kraja.

A gde su tek radovi na mom ogromnom vrtu i jurenje novinarske karijere... Samo ću vam reći da otkad sam ovde radim više nego ikad pre. U gradu sam bila samo freelance novinarka. Ovde sam i novinarka, i baštovanka, i građevinka, i sve – samo ne žena koja leži u travi i po ceo dan odmara.

Selo nije za ženu koja je sama

Iako mi mnoge žene na društvenim mrežama uporno pišu da žele da žive kao ja, ja stvarno ne razumem koja bi normalna žena to sebi poželela. Ovde dobro shvatiš zašto su ljudi na selu oduvek živeli u zajednici, i to ne samo udvoje, već i po desetero. Moderne feministkinje možda mogu da tvrde da žene mogu sve same, ali one očigledno žive po stanovima u gradovima gde je zadovoljavanje svake tvoje potrebe na jedan klik od tebe. Na selu je stvar potpuno drugačija.

Hoćeš da ti bude toplo? Može. Ali naruči drva, organizuj dostavu, iscepaj ih, složi.

I još je cepanje drva pesma u poređenju sa onim fizičkim radovima koje naša ženska tela jednostavno nisu u stanju da rade. Jer, činjenica je da neke stvari prosto ne možeš sama da podigneš. Mislim, možeš, ali koliko dugo ćeš izdržati sa povređenim telom na selu?

Recimo, baš dok pišem ove redove prisećam se kako sam drva prošle godine cepala u bolovima, jer sam tokom radova na imanju aktivirala jednu staru povredu leđa. Ali ne možeš da staneš. Jer ako staneš, posao će ti se nagomilati.

Zato je pravi spas ako vas je barem dvoje, pogotovo ako gradiš imanje od nule, kao što sam ja to odlučila. Iskreno, da nisam ovde u Zelini upoznala dečka sa kojim se povremeno viđam i koji mi je pomogao oko jako puno stvari na imanju, ne samo da bih još uvek živela bez vode i u uslovima koji su veoma daleko od osnovnih, nego ne znam da li bih uopšte bila živa.

I tu ne mislim samo na pomoć oko građevinskih radova, već i na pitanje bezbednosti. Primera radi, prošle godine su dva muškarca pokušala da mi provale u kuću, a moja kuća je usred ničega, u šumi i u potpunom mraku. Totalno jeziva situacija.

Hvala Bogu, dotični dečko stvorio se ispred mojih vrata za pet minuta, a provalnici su pobegli jer ih je, između ostalog, uplašio moj pas koji je počeo ludački da laje. Situacija se, srećom, dobro završila, ali od tada večeri više nisu iste. Kad padne mrak, ta scena od prošlog leta uvek mi je u glavi i, iako spavam mirno, često pomislim kako me nekad bude toliko strah da mi dođe da se vratim u Zagreb.

"Selo" više ne postoji

Kažu ljudi: obrati se komšijama. Ali kad to govore, očigledno u glavi imaju romantičnu predstavu o solidarnoj seoskoj zajednici iz Jugoslavije. Ta slika sela je odavno nestala.

Kao prvo, selo je samo po sebi nestalo. Više se gotovo niko ne bavi stočarstvom, a i poljoprivreda je gotovo nepostojeća. Ljudi uglavnom imaju baštu, ako je uopšte i imaju, radi razonode.

Do domaćih proizvoda gotovo je nemoguće doći. Štaviše, lakše ćeš doći do njih u Zagrebu, koji je preplavljen prodavnicama zdrave hrane i pijacama. Tu kod mene, u Svetom Ivanu Zelini, na primer, uopšte ne postoji pijaca ni ribarnica, a od kvalitetnih prodavnica sa mlečnim proizvodima postoji samo jedna jedina u celoj Zelini i okolini. To me užasno frustrira jer sam u Zagrebu religiozno pohodila pijace. Naravno, većinu hrane ovde proizvodim sama, ali ne proizvodim sve. I zato mi pijaca očajnički treba, a nema je.

Što se tiče komšija, možda solidarnost i postoji među ljudima koji ovde žive oduvek, ali su oni prilično nepoverljivi prema nama došljacima. Naravno, ima komšija i pojedinaca koji su mi ovde mnogo pomogli i na tome ću im večno biti zahvalna, ali pamtim mnogo više slučajeva u kojima mi nije bilo prijatno sa komšijama.

Primera radi, ono što bi neki moji komšije nazvali „uletom”, ja ne mogu drugačije da okarakterišem nego kao neprijatno uznemiravanje. A čak i kada ne bi dolazilo do toga, ideja da pijem u nekoj kafani/kleti sa muškarcima pod dejstvom alkohola, duplo starijima od mene, kako bi nakon toga pristali da mi pomognu, u meni jednostavno izaziva nelagodu. Poštujem da je to ovde stil druženja, da je to običaj i da ljudi uživaju u vinu te da to ne zovu alkoholizmom, ali meni jednostavno takav tip druženja ne prija.

Život na selu nije besplatan

Ljudi misle da ti, kad se preseliš na selo, automatski više ne trebaju prihodi. Jer selo je, eto, neko magično mesto gde po ceo dan ležiš, a novac pada sa neba.

Da, na selu mnogo toga proizvodiš i možda nemaš stambeni kredit, ali novac ti i dalje treba. Treba ti, kao što sam rekla, za one stvari koje ne proizvodiš, za higijenske potrepštine, za baštu, za dalja ulaganja i za režije. O da, i za režije.

Recimo, ja sam na početku bila ubeđena da ću živeti off-grid (van sistema). Uporno nisam htela vodovod, već vodu preko rezervoara za kišnicu, i tu sam se baš zeznula. Priključak za vodu mogla sam da platim 1.000 evra i to bi mi obezbedilo vodu za sve tri kućice na imanju, a ovako imam vodu samo u jednoj kući i to preko sistema za sakupljanje kišnice koji je na kraju koštao više od 10.000 evra.

Pritom, sa tim sistemom uvek postoji neki problem. Najčešće mi preko leta drastično nedostaje vode jer, osim za potrebe domaćinstva, moj rezervoar od 5.000 litara mora da napoji i moju ogromnu baštu, a to je tokom suše gotovo nemoguće.
Onda, ako nestane struje, nemam ni vode jer taj sistem funkcioniše uz pomoć struje. A najnoviji izazov mi je prljav rezervoar, jer su nakon više od godinu dana na dnu počele da se skupljaju alge i slične naslage, pa voda užasno smrdi.

To bi trebalo da rešim mini-vašom ili nekakvim crevom pod jakim pritiskom, a nemam ni jedno ni drugo. Iskreno, najviše od svega nemam više snage da se borim s tim. Uzeću priključak za vodu i zaboraviti na svoje off-grid snove, koje sam zapravo zaboravila još u onom trenutku kada sam shvatila da nakon zahvata sa vodom više nemam novca za solarne panele.

Život na selu je samo kulisa

Ako želite novo iskustvo, hiljadu novih veština koje ćete naučiti, avanturu koja će vas izuti iz cipela i transformaciju svesti, idite na selo. Uradite sve isto što i ja.

Ali imajte na umu da, dok vi kujete plan kako ćete da izađete iz sistema i konačno se odmorite, taj isti sistem prodaje priču o lagodnom seoskom životu, usporenom tempu i smirenom nervnom sistemu, dakle životu koji samo retki mogu sebi da priušte.

Jer, kao što sam rekla, na selu odmora nema. Da, tempo je donekle sporiji, a nervni sistem smireniji, ali daleko je to od zena koji obećavaju marketinški stručnjaci.

Ljudi su umorni od brzog tempa života, ekrana mobilnih telefona i laptopova, gradskih gužvi i činjenice da svake sekunde neko meri njihovu produktivnost. Zato se život na selu prodaje kao potpuna suprotnost, ali ta suprotnost je samo vizuelna.

Biznis Kurir/Jutarnji