Hercegovac Boro nudi platu od 1.180 evra, smeštaj i hranu: Ali za posao na planini nema kandidata
Tradicionalno stočarstvo u Bosni i Hercegovini prolazi kroz najteži period zbog hroničnog nedostatka radne snage, lošeg sistema podsticaja i klimatskih promena. Najbolji primer je profesionalni stočar Boro Pinjuh iz Širokog Brijega, koji već 35 godina letnje mesece provodi na planinskim pašnjacima Blidinja. Brine o stadu od skoro 470 ovaca, delom svojih, delom tuđih, kao i o kravama, svinjama i živini.
Njegov radni dan traje od 5.15 ujutru do 23 časa uveče i obuhvata mužu, hranjenje i stalnu brigu o stoci.
"Ovo mi je 35. godina planinskog staža. Uglavnom sedam meseci provodim uz stoku, od čega pet meseci ovde, a ostatak godine dole u Širokom Brijegu“, objašnjava Pinjuh organizaciju svog posla u reportaži Glasa Hercegovine novinara i urednika Marija Brkića. Dodaje da slobodnih dana nema i da životinje ne mogu da čekaju:
"Dok se pomuzu ovce i krave, nahrane psi i ostala stoka, dođe jedanaest uveče. Ovde nema ni sveca ni petka.“
Izvođenje stoke na ispašu obavezno je u svim vremenskim uslovima i bez obzira na zdravstveno stanje pastira. Pinjuh ističe sa kakvim se rizicima suočavao:
"Imao sam temperaturu 40, ali ovce moraju da izađu na pašu. Životinje ne mogu da čekaju. Tuđu stoku moraš da vratiš živu, zdravu i dobro uhranjenu.“
Uprkos teškim uslovima i nestabilnom vremenu, ovaj posao zahteva velika ulaganja:
"Lepo jeste, ali nije svaki dan lako. Nema jagnjeta ako prethodno nisi ulagao.“
Nagrađivani sir
Pinjuh proizvodi i mešani sir, nagrađen sa tri zlatne plakete, čija je cena oko 18 evra po kilogramu.
"Neko će reći da je skupo, ali sir ne moramo da nudimo ako imamo stalne mušterije. Da nije kvalitetan, ne bi dobio zlatne plakete“, kaže Pinjuh.
Jagnjetinu prodaje po ceni od oko 13 evra po kilogramu, a visoke troškove stvaraju nabavka hrane, veterinarska nega, kao i šišanje ovaca, koje košta do 4 evra po grlu. Dodatni problem predstavlja vuna, koja je postala otpad:
"Vuna se više ne koristi. Moram da je natovarim i odvezem komunalnom preduzeću na Čerigaj. Ranije je jedna žena imala vezu prema Bosni pa se vuna odvozila, a sada je niko neće.“
Psi ključni čuvari stoke
U čuvanju stoke ključnu ulogu imaju obučeni psi, koji zamenjuju ljude i štite stado od medveda.
"Kada mu kažeš da vrati stado, on ga vraća. Dok je mlad, moraš da radiš s njim dok ne nauči komande. Bez njega ne bih mogao da držim ovce na celoj ispaši“, objašnjava stočar.
Ukazuje i na klimatske promene zbog kojih su leta sve sušnija:
"Na planini, ako nemaš vode, nemaš ništa. Ljudi koji ovde sade povrće kažu da ga ranije nisu morali zalivaju, a sada vodu moraju da dovoze iz jezera. Klima se promenila.“
Najveći problem ipak ostaje pronalaženje pastira. Iako nudi mesečnu platu od oko 1.180 evra, smeštaj i hranu, radnika nema.
"Čoban danas vredi suvo zlato. Imao sam jednog 15 dana. Rekao je da mora da ode da se javi na biro i više se nije vratio. Neće se ni javiti“, prepričava Pinjuh svoja iskustva sa pronalaženjem radne snage.
Pinjuh je otvorio preduzetničku radnju kako bi uplaćivao radni staž, ali je izrazito nezadovoljan državnim podsticajima koji kasne ili potpuno izostaju. „Prošle godine nismo dobili federalni podsticaj za ovce. Dobio sam samo kantonalni kao fizičko lice. Nije čudo što je sve manje pastira i stada“, upozorava stočar.
Uprkos administrativnim preprekama i teškom radu, zaključuje da mu planina donosi neprocenjiv mir: „Ovde se čovek psihički odmori. Kada je psiha zdrava, zdravije je i telo.“
Kurir Biznis/Dnevno.hr
