Od Titovog zanata do plate od 3.000 evra: Nekad se od ovoga živelo u Jugi, danas se posao traži na Zapadu
Pre nego što je postao jedan od najpoznatijih političara 20. veka, Josip Broz Tito izučio je zanat za metalca/bravara. Sa 15 godina, 1907. godine, otišao je iz Kumrovca u Sisak, gde je počeo trogodišnje šegrtovanje kod češkog bravara Nikole Karasa, a nakon završetka zanata 1910. godine zaposlio se u Zagrebu i učlanio u sindikat metalaca.
Njegov zanat nije bio samo formalno zanimanje iz biografije, već je Broz potom radio u različitim fabrikama i radionicama širom tadašnje Austro-Ugarske, uključujući poslove u metalnoj industriji, a iskustvo je sticao i u velikim industrijskim centrima poput Minhena, Manhajma i Beča.
Danas je mašinbravar traženiji nego što plata često pokazuje
Kada je Tito početkom 20. veka učio zanat, mašinbravar i srodna metaloprerađivačka zanimanja bila su deo industrijske radničke klase koja je nastajala i širila se sa razvojem fabrika. Više od jednog veka kasnije, zanat nije nestao, samo je posao postao tehnički zahtevniji.
Savremeni mašinbravar može da radi na izradi i montaži metalnih sklopova, održavanju industrijskih mašina, obradi metala, čitanju tehničkih crteža, sečenju, bušenju, brušenju i drugim poslovima, a često se od iskusnog radnika očekuje i poznavanje zavarivanja ili rada sa različitim alatima.
Podaci dostupni na tržištu rada pokazuju velike razlike u zaradi: baza InfoPlate za poziciju bravara u Srbiji navodi da se 80 odsto prijavljenih zarada nalazi između 61.087 i 124.802 dinara neto mesečno, dok konkretni oglasi pokazuju znatno više iznose za iskusnije radnike.
Iskusni majstori mogu da zarade više od 200.000 dinara
Tržište rada pokazuje da se zarada ne može svesti na jednu cifru. U aktuelnim oglasima mogu se naći ponude od oko 80.000 do 140.000 dinara neto, dok se za pojedine bravarske i zavarivačke poslove nude i iznosi od 120.000 do 220.000 dinara, posebno kada posao uključuje dodatne veštine, rad na terenu ili prekovremeni rad.
Jedan pregled aktuelne potražnje, koji se poziva na podatke Infostuda, navodi da se za bravare i zavarivače u Srbiji nude zarade od približno 110.000 do 180.000 dinara, uz istovremeno slabije interesovanje kandidata za ove poslove.
Problem nije samo plata, već i nedostatak majstora
Upravo tu nastaje paradoks savremenog zanata: potražnja za dobrim mašinbravarima postoji, ali broj ljudi koji žele da rade ovaj posao nije dovoljan. Poslodavci traže radnike sa iskustvom, a razlika između početnika i majstora koji samostalno čita nacrte, obrađuje metal, vari i radi montažu može biti velika. Aktuelni oglasi pokazuju da se traže i pomoćnici bravara, ali i potpuno samostalni radnici, što govori da problem počinje mnogo ranije – industriji je potrebna nova generacija ljudi koji će zanat tek naučiti.
Zašto mašinbravari odlaze u Nemačku
Za iskusnog mašinbravara najveća promena u odnosu na vreme kada je Tito učio zanat jeste to što danas može relativno lako da traži posao van Srbije. Nemačka zvanično navodi da su kvalifikovani radnici potrebni u velikom broju zanimanja, dok je nemački sistem poslednjih godina dodatno olakšao dolazak stranih kvalifikovanih radnika. Na srpskom tržištu rada već se pojavljuju konkretni oglasi za bravare za Nemačku, uključujući ponude od 16 do 21 evro neto po satu, uz obezbeđen smeštaj i prevoz za određene poslove.
Ista veština, potpuno drugačija zarada
Ako se takva satnica posmatra samo matematički, 160 radnih sati po 16 evra znači oko 2.560 evra neto mesečno, dok bi 21 evro po satu značilo oko 3.360 evra neto.To, međutim, ne treba predstavljati kao garantovanu mesečnu zaradu svakog mašinbravara u Nemačkoj, jer broj radnih sati, porezi, smeštaj, prekovremeni rad, kvalifikacije i ugovor značajno menjaju konačan iznos koji radniku ostaje. Ipak, razlika objašnjava zašto domaći majstor sa nekoliko godina iskustva može da razmišlja o odlasku u inostranstvo čak i kada u Srbiji ima relativno dobro plaćen posao.
Nekada se odlazilo za poslom, danas se posao traži preko granice
Zanimljivo je da je i sam Tito tokom mladosti često menjao mesta rada. Posle školovanja u Sisku i Zagrebu radio je u različitim gradovima i fabrikama, a kada bi se posao zatvorio ili promenio uslove, tražio je novu priliku drugde; radio je, između ostalog, u Kamniku, Čenkovu, Plzenju, Minhenu, Manhajmu, Beču i drugim industrijskim sredinama. Razlika je u tome što današnji mašinbravar ima mnogo veće mogućnosti za međunarodnu mobilnost, dok mu internet, agencije za zapošljavanje i evropski programi omogućavaju da posao u inostranstvu pronađe pre nego što uopšte ode iz Srbije.
Tako se priča o Titovom prvom zanimanju danas vraća na potpuno neočekivan način. Nekada je mašinbravar bio industrijski radnik koji je od svog zanata mogao da izgradi radni vek, dok je danas dobar majstor sa savremenim znanjima jedan od radnika koje industrija teško pronalazi i zadržava.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
