Staž se ne računa samo po radnoj knjižici: U PIO fondu objasnili gde može da nastane problem

Kada se približi penzija, mnogi građani prvi put počnu ozbiljnije da razmišljaju o tome koliko tačno imaju staža osiguranja i kako se taj staž uopšte računa. Naizgled deluje jednostavno – čovek pogleda datum početka i datum prestanka rada i pretpostavi da je broj godina i meseci između ta dva datuma isto što i staž. Međutim, stvari nisu baš tako jednostavne. Trajanje perioda u kom je neko radio i trajanje staža osiguranja koji se za taj period priznaje mogu da budu različiti, ponekad i prilično.

Samostalci i poljoprivrednici sami plaćaju doprinose pa tako i neposredno utiču na svoj ostvaren staž. Osiguranik može da ima i staž sa uvećanim trajanjem, poznat kao beneficirani staž. Njega imaju oni koji rade na teškim, opasnim ili zdravstveno štetnim radnim mestima. Taj staž može da bude duži od kalendarskog rada – na primer, godinu dana rada može da „vredi” 14, 15 ili više meseci staža. Podaci o beneficiranom stažu su takođe registrovani kroz prijave M-4 i M-8. Oni koji sami proveravaju podatke treba da znaju da je u prijavama upisano efektivno trajanje staža koji se računa sa uvećanjem. Na primer, ako je neko radio celu godinu sa uvećanjem 12/16, a u M-4 piše da ima tri meseca beneficiranog staža, to znači da je ukupno trajanje staža u toj godini 13 meseci. To je zapravo zbir 12 meseci efektivnog trajanja i uvećanja obračunatog za tri meseca, a to je jedan dodatni mesec. Međutim, ovde postoji i dodatno pravilo. U zavisnosti od perioda u kome je navršen, može da postoji dodatni uslov da bi se beneficirani staž uopšte uzeo u obzir. Najčešće, taj uslov je 10 godina efektivnog rada na poslovima sa uvećanjem trajanja. Ukoliko taj uslov nije ispunjen, staž će se računati samo u efektivnom trajanju iako je i uvećanje registrovano u matičnoj evidenciji.

Tome su najviše izloženi oni koji su radili van klasičnog radnog odnosa, što je poslednjih decenija sve češće. Do 2003. godine za rad po ugovoru o delu ili za privremene i povremene poslove nije bilo moguće uplaćivati doprinose za PIO, pa samim tim nije bilo ni staža. Posle izmena zakona, uvedena je obaveza plaćanja doprinosa i za ovaj vid rada, što je donelo i mogućnost sticanja staža.

Ipak, mnogi osiguranici ni danas nisu sigurni kako se taj staž računa. Privremeni i povremeni poslovi su, u pogledu računanja staža, najsličniji radnom odnosu. Za svaku godinu se podnosi obrazac M-4 u kome piše tačno koliko je radnik radio. Ako je radio 85 radnih dana, u M-4 će biti upisano dva meseca i 25 dana staža – ne više, ne manje. Zakon o radu ograničava ovu vrstu poslova na najviše 120 radnih dana godišnje. To je približno šest kalendarskih meseci angažovanja ukoliko radnik ne radi vikendom.

Ali, bez obzira na to da li je angažovanje trajalo 10 ili 120 dana, staž se računa isključivo na osnovu stvarnog broja radnih dana, a ne prema kalendarskom trajanju perioda. Staž po osnovu ugovora o delu obično stvara najveće nedoumice. Za ugovor o delu se ne podnosi M-4 prijava, već M-UN koja sadrži samo podatke o visini isplaćene naknade i plaćenim doprinosima. U tim prijavama nigde ne piše koliko staža radnik ima.

Staž se utvrđuje tek kada se M-UN prijave za istu godinu saberu i registruje se M-4UN. Ova prijava sadrži samo podatke o naknadama koje su ostvarene u periodu kada osiguranik nije radio po nekom drugom osnovu. Ako je neko u toku godine bio šest meseci van radnog odnosa, a M-UN ima u toku cele godine, u M-4UN će se sabrati samo naknade isplaćene u periodu kada nije bilo zaposlenja. Ostale prijave ne doprinose trajanju staža, ali uvećavaju ukupnu osnovicu osiguranja u toj godini. Ovo je značajno, jer trajanje staža ne zavisi od toga koliko je trajao posao po ugovoru o delu, već od ukupnog iznosa isplaćenih naknada. Na primer, ako je profesor tokom godine održao tek nekoliko predavanja i za njih dobio naknadu koja prevazilazi najnižu godišnju osnovicu, on može da ostvari staž i za svih 12 meseci te godine. To deluje neobično, ali je u skladu sa zakonom – staž se kod ugovora o delu računa srazmerno uplaćenom doprinosu. U suštini, formula je jednostavna: iznos ugovorene naknade deli se najnižom mesečnom osnovicom koja važi u trenutku uplate.

Ako taj odnos daje broj veći od 12, priznaje se 12 meseci. Ako je manji, priznaje se onoliko meseci koliko formula pokaže. Trajanje je dodatno ograničeno periodom za koji postoji prijava na osiguranje po osnovu ugovora o delu.

Na kraju, ono što je najvažnije da se zna jeste da se staž ne računa po radnoj knjižici, ugovorima o zaposlenju, niti po ličnom sećanju na periode rada, već isključivo prema podacima koji su za svakog osiguranika registrovani u matičnoj evidenciji Fonda PIO. Zato, ako imate dilemu, proverite kakvi su vaši podaci. Sada je to lakše nego ikada, jer podatke možete da vidite putem eUprave i sa ličnog računara ili telefona, a naravno i iz uverenja koje možete da dobijete u Fondu. Uvek postoji mogućnost da neki poslodavac nije ispunio svoje obaveze – nije platio doprinose ili samo nije podneo prijavu Fondu. U takvim situacijama staž može da bude kraći nego što očekujete. Ko takav nedostatak primeti na vreme, može i sam da kontaktira poslodavca i traži ispravku. 

Samostalci i poljoprivrednici sami dokazuju uplaćene doprinose, na osnovu čega im se upisuju podaci u evidenciju. U postupku odlučivanja o penziji ovlašćeni radnik Fonda će službenim putem zatražiti ispravku podataka ukoliko je to potrebno. Ispravka može da potraje, a nekada nije ni moguća. U najgorem slučaju, nedostaci u registrovanim podacima mogu da dovedu čak i do odbijanja zahteva za penziju. Zbog toga je uvek dobar savet da vodite računa o svojim podacima, odnosno da povremeno proverite da li oni odgovaraju stvarnom trajanju rada.

Biznis Kurir/Glas osiguranika PIO Fond