Tajna kirije od 400 evra: Kako je Beč naterao privatnike da spuste cene i obezbedio jeftine stanove za 60 odsto građana
Beč se već decenijama izdvaja kao primer grada u kojem je stanovanje dostupnije nego u većini evropskih metropola. Oko 60 odsto stanovnika živi u stanovima koji su u vlasništvu grada ili se finansiraju kroz gradski sistem subvencija, dok grad raspolaže sa približno 220.000 stanova. Prosečna kirija u Beču iznosi oko 10,5 evra po kvadratnom metru, što je gotovo tri puta manje nego u Londonu.
Kako je nastao bečki model
Koreni ovog sistema sežu gotovo jedan vek unazad. Pre Prvog svetskog rata Beč je imao jedne od najlošijih stambenih uslova u Evropi. Mnoge radničke porodice bile su primorane da, kako bi platile kiriju, iznajmljuju mesto u sopstvenom krevetu ljudima koji rade u različitim smenama, pa je jedan krevet koristilo više osoba, jedna tokom dana, druga noću.
Nakon završetka rata, u periodu poznatom kao Crveni Beč, gradske vlasti odlučile su da problem reše intenzivnom izgradnjom stanova.
U periodu od 1923. do 1934. godine izgrađeno je oko 64.000 stanova u približno 400 stambenih zgrada, u koje se uselilo oko 200.000 ljudi, odnosno gotovo desetina tadašnjeg stanovništva grada.
Stanarina vezana za troškove održavanja
Ključ uspeha ovog modela bio je način finansiranja.
Visina stanarine nije određivana tržišnim uslovima, već stvarnim troškovima održavanja objekata.
U to vreme stanarina je iznosila oko tri i po odsto prosečne plate polukvalifikovanog radnika, a prikupljeni novac bio je namenjen isključivo za održavanje i funkcionisanje zgrada.
Izgradnja stanova finansirana je posebnim porezima, uključujući poreze na luksuz i velike stanove. Ideja je bila da se stanovanje posmatra kao javna infrastruktura, poput vodovoda ili tramvajskog saobraćaja, a ne kao tržišna roba.
Ko može da dobije gradski stan
Jedna od najvažnijih karakteristika bečkog modela jeste način određivanja prava na gradski stan.
Pravo mogu ostvariti punoletni građani koji najmanje dve godine žive u Beču i čiji prihodi ne prelaze propisani limit.
Međutim, taj limit postavljen je dovoljno visoko da obuhvati i veliki deo srednje klase, a ne samo građane sa najnižim primanjima.
Posebno je značajno pravilo prema kojem stanar ne gubi pravo na stan ukoliko mu prihodi kasnije porastu iznad propisanog praga.
Zahvaljujući tome, u istim zgradama žive radnici, nastavnici, državni službenici i inženjeri, pa gradski stanovi nisu povezani sa socijalnom ugroženošću niti nose društvenu stigmu.
Više od samog stana
Gradski stambeni kompleksi u Beču ne razlikuju se od ostalih po lošijem kvalitetu gradnje.
Naprotiv, u mnogim kompleksima nalaze se bazeni, vrtići, škole, teniski tereni i prostori namenjeni deci.
Izgradnja nije bila koncentrisana samo na periferiji, već je obuhvatila svih 23 bečka okruga, kako bi se izbeglo stvaranje naselja u kojima bi živeli isključivo građani slabijeg materijalnog statusa.
Prosečna mesečna kirija u gradskim stanovima iznosi oko 400 evra.
Uticaj na privatno tržište
Pošto se približno polovina stambenog fonda izdaje po regulisanim cenama, privatni vlasnici ne mogu neograničeno da povećavaju kirije.
Stanari kojima privatna ponuda nije prihvatljiva imaju realnu alternativu, što značajno utiče na formiranje cena.
Zbog toga prosečna cena iznajmljivanja u Beču ostaje oko 10 evra po kvadratnom metru, dok je u Parizu blizu 28 evra, a u Londonu premašuje 20 evra po kvadratu. Među velikim gradovima zapadne Evrope Beč i dalje ima jedne od najnižih stanarina.
Izazovi sistema
Iako se često navodi kao uzor, bečki model suočava se i sa određenim problemima.
Održavanje velikog i starog stambenog fonda predstavlja značajan finansijski teret. Prema proceni iz 2016. godine, gradski stanovi poslovali su sa gubitkom od oko 827 miliona evra, pošto su rashodi bili oko 60 odsto veći od prihoda ostvarenih od kirija.
Pored toga, deo starijih objekata i dalje ne ispunjava savremene standarde stanovanja. Procene pokazuju da približno trećina gradskih stanova nema centralno grejanje ili kupatilo u okviru samog stana.
Sistem javnog stanovanja u Beču ujedno je veoma složen, jer postoje dve različite kategorije javnih stanova sa različitim pravilima, pa stručnjaci ocenjuju da ga u potpunosti razume mali broj ljudi.
Uprkos tim izazovima, Beč se i dalje redovno nalazi među gradovima sa najboljim kvalitetom života na svetu, a pristupačno stanovanje jedan je od glavnih razloga za takav položaj.
Biznis Kurir/N1BIH
