IZ OVOG RAZLOGA SE NIKAKO NE ISPLATI NASLEDITI NJIVU! Ekonomisti za Kurir o izazovima sa kojim se suočavaju vlasnici zemljišta: Postoji ogroman paradoks!
Dok se poljoprivreda urušava, cene hrane u prodavnicama rastu, a selo umesto sigurnog izvora opstanka, postaje luksuz koji malo ko može da priušti
U vremenu kada se sve više govori o digitalnoj ekonomiji, veštačkoj inteligenciji i globalizovanom tržištu rada, poljoprivreda u Srbiji ostaje na margini interesa, iako zemlja kao resurs nikada nije bila dragocenija.
U emisiji "Ni pet ni šest" koja se emituje na Kurir televiziji, sagovornici ukazuju na brojne izazove sa kojima se suočavaju vlasnici poljoprivrednog zemljišta, od nedostatka radne snage, preko neisplativosti proizvodnje, do problema konverzije zemljišta. Istovremeno, ukazuje se i na sve izraženiji paradoks: dok se poljoprivreda urušava, cene hrane u prodavnicama rastu, a selo – umesto sigurnog izvora opstanka, postaje luksuz koji malo ko može da priušti.
O ovoj temi govorili su Radovan Radović Raka, privrednik i bivši političar, Nemanja Antić ekonomista i Nebojša Glišić arhitekta.
Antić objašnjava da je zemlja jedini zaista ograničeni resurs na planeti, ali i da paradoksalno: poljoprivredno zemljište postaje sve manje isplativo, naročito u uslovima klimatskih promena, suša i poplava. Iako veliki posed može donositi dobit, za male proizvođače to znači ogroman trud, rad i upravljanje, što većina nije spremna da preuzme.
- Jedini ograničeni resurs na planeti Zemlji jeste zemlja, s tim što je poljoprivredno zemljište čak i padajući resurs zbog suša i poplava. Ljudi nemaju želju da se time bave. Najveći vlasnici zemlje na planeti su Papska stolica i engleska kraljica. Ali, to je kada ste vlasnik zemlje na veliko, pa imate kontinente i tako dalje. Međutim, na malo da vam se zemljište isplati – to je isplativo, ali moraš da radiš i kontrolišeš, moraš da organizuješ ljude. Evo, berače malina ljudi ne mogu da nađu. Zemlja kao poljoprivredni biznis je jako teška da se isplati, moraš da imaš seljaka i poljoprivrednika koji je menadžer puta preduzetnik – kaže Antić i dodaje:
- Ima jedan od sto koji želi time da se bavi. Zatim, imamo još jedan način da se zaradi od zemljišta – jeste konverzija. Iz njive šeste klase u građevinsko zemljište ili građenje puteva, pa ta zemlja dobija tipsku prenamenu, pa nije više poljoprivredna, već je tu urbanistička namena, pa onda ti možeš masno da zaradiš. Naš čovek misli da ako nasledi njivu, sve će to samo da krene – neće, moraš da radiš. U svetu, cena poljoprivrednih proizvoda ima padajuću vrednost u odnosu na ostale proizvode. Ni meni se ne sviđa, ali je tako kako je. Zato što je višak vrednosti mnogo veći na telefonu, avionu, kamionu, na medicini, univerzitetima, kazinima, ChatGPT-u – to pumpa BDP, a poljoprivreda se konstantno urušava. Jedan od sto miliona slučajeva ima da mu se njiva isplatila.
Iako je danas cena zemljišta niska, posebno u ravničarskim krajevima, to malo znači kada nema ko da radi. Nedostatak radne snage postao je ključni problem, berači se teško nalaze, a usevi propadaju.
- Sećam se posle rata, kad je bio otkup i moji su bili domaćini, ja sam pojeo proje više nego što može voz da vuče. Ona sirotinja koja je radila u fabrici jela je beli hleb, a ja svaki dan proju. Sada, ova cena zemljišta je bagatelna – ravnica. Ali džabe kada narod neće da radi. Jagode – ima 5.000 berača, koliko oni treba da oberu da ti imaš prihode?
- Ja imam osam hektara zemlje i ne isplati se – ako sve platim, nema vajde. Nema radne snage, ljudima propadaju ogromne količine paprike jer nema ko da obere. Zašto su primili Nemci naše radnike? Ne zato što nas vole, već njihovi ljudi neće da rade, oni idu dalje u Englesku. Nije to opasno što naša omladina ide, ali školujte vi njih da nisu slepi kod očiju, a dete nek nađe hleba gde god hoće. Naši su ljudi vredni i snalažljivi, ali i kod nas – ako radiš, imaćeš pare. Bio sam u Las Vegasu – tamo je sve kamen.
Glišić objašnjava da narod u Srbiji često ne prepoznaje vrednost onoga što ima – bogatu prirodu, plodnu zemlju i nasleđe koje se proteže kroz generacije. Iako je obišao više od 60 zemalja i radio u inostranstvu, odlučio je da život nastavi na selu, verujući da je upravo tu istinska sloboda i mir.
- Ono što je nama Bog dao, to nismo baš dobro shvatili. Nama je Bog podario jednu sjajnu prirodu i zemlju. Preko 60 država sam posetio, u Luksemburgu sam radio, nekako smo mi stavljeni na tapet kao narod koji podržava zlo. Negde do rata su se stranci održavali, ali sada će nam odmah reći "a vi Rusi, vi tamo sa Balkana". Moj posao i dalje radim, ali sam izabrao da budem na selu iz jednog prostog razloga. Plantaže koje imamo su takve, da mislim da ne postoji ništa lepše što bi čovek sebi trebao priuštiti. Vinograd imamo od 1836. godine.
- Taj neki ritam života koji je tamo je težak, ali sloboda je ogromna. Prvo – staneš gde hoćeš, parkiraš se. Ovde u Beogradu se izgubi sat i po, dva sata vremena, pokupi se ogroman stres. U Topoli se ništa ne čeka. Ljudi odlaze misleći da je bolje, da dolazi novac, ali stres je ogroman i ti vidiš kako ti to reže život. Trudimo se da klince zadržimo na selu, ali cena poljoprivrednih proizvoda je niska, a kada dođu u prodavnicu, bude paklena. Ti disbalansi su stravični. Život na selu je pomalo luksuz, ako neko hoće da kupi kuću na selu i da živi tu, on mora da ima posao koji mu omogućuje da dobija novac, a ne da ide na posao.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
NEĆETE VEROVATI KO JEDE NAJSKUPLJI HLEB U EVROPI! Za samo par godina cena ove namirnice skočila za 60 odsto