Ostala sam sama sa malim detetom u dalekom svetu. Specijalizacija u Americi je nemilosrdna, radi se više od 80 sati nedeljno. A ja imam dete. Ko će da ga čuva? To se nikog ovde ne tiče.
Posle sedam godina provedenih na jednoj klinici, odlučila sam se na promenu. Novi posao je bolje plaćen, na boljoj lokaciji, bolji su uslovi, više obaveza, ali to se i očekivalo. Računam dobro je dokle god se ide napred.
Prolazim kroz razne edukacije i pripreme za novi, ovaj put „executive position”. Pitaju me „doktorka da možete da birate, koji bi ste lik iz Diznijevih filmova odabrali"? Čudno pitanje, ali računam u Americi se sve pita sa nekim smislom ili razlogom i odgovaram - Aladin.
Zašto Aladin pobogu? Ne znam tačan odgovor, ali pitam se da li je u životu važna borba ili neka magična sreća koju ne umemo da objasnimo.
Pre više od 16 godina uputila sam se u Ameriku, sa malim detetom u naručju, da budem sa njenim tatom a mojim tadašnjim mužem. Naravno, kao i svi, bila sam puna snova, nadanja, očekivanja. Nema veze što nisam znala dobro engleski, bila sam lekar, specijalista, magistrirala među prvima u svojoj generaciji, pretočila je svoj život na papir naša Jasna, odavde iz Srbije, a koja živi u Severnoj Karolni u SAD. Dušu je otvorila u pismu objavljenom u Politici, u rubrici Moj život u inostranstvu, gde se oglašavaju naši zemljaci iz tuđine.
Znala sam šta mogu, a mislila sam da svet samo mene čeka. Moji roditelji nisu bili srećni što idem. Sećam se tate kako se ljuti i prebacuje: „Šta ćeš tamo, ovde imaš i stan i posao?".
Tačno je da me nije puka egzistencija odvela na put. Ja sam bila iz one generacije čiju su mladost obeležili rat i političke krize, previranja i bombardovanje, i ko zna šta još. Želela sam da moje dete, koje je jedva imalo godinu dana tada, živi drugačiji život, potpuno drugačiji od onog kakav je bio moj.
Amerika me nije dočekala raširenih ruku. Vrata na koja sam pokucala nisu se otvarala. Muž je obećao mojim roditeljima da će se brinuti o meni, ali nije održao obećanje.
Ubrzo sledi razvod i ja ostajem sama sa malim detetom u dalekom svetu. Ne znam zašto, ali ne razmišljam da se vratim kući. Nekako nostrifikujem diplomu i dobijam ponovo specijalizaciju. Ali, cena je previsoka.
"Otac mi umire, a da se nismo oprostili"
Otac mi umire, a da se nismo oprostili. Dugo, baš dugo nakon njegove smrti sam često sanjala kako ga grlim i ljubim pre polaska na njegov put. Depresija me sustiže i izjeda iznutra. Budim se i idem u krevet anksiozna. Hoću li moći da platim račune? Kako ću sa detetom? Specijalizacija u Americi je nemilosrdna, radi se više od 80 sati nedeljno. A ja imam dete. Ko će da ga čuva? To se nikog ovde ne tiče.
I onda moja draga mama, kao i sve srpske majke, prelazi hiljade kilometara da bi mi pomogla i čuvala bebu dok sam ja provodila dane i noći u bolnici.
"Priča mi jedan Amerikanac..."
Priča mi jedan Amerikanac kako mu je mama čuvala sina dve nedelje i kako je on bio Bog zna kako zahvalan za tu njenu žrtvu i dobro joj platio, a ja shvatam da nikada nisam platila ništa svojoj majci, nisam joj čak rekla ni hvala za sve te godine njene nesebične pomoći.
Kažem joj skoro „izvini mama, nikad ti se nisam zahvalila". A ona se smeje: „Ma nema veze, važno je samo da si ti uspela, da ste vas dve dobro, to mi je nagrada".
Srpske majke su sinonim za bezuslovnu ljubav!
Godine prolaze, dete raste, konačno završavam specilizaciju, polažem završni ispit. Reklo bi se san je ostvaren. A da li je? Živi se lakše, manje se radi, a plata je znatno veća. Odgovornost i obaveze su veće, ali se konačno oseća i sva lepota mog lekarskog poziva. Ne postoji ništa lekovitije za dušu od osećaja da si nekome pomogao. A ništa ne zaustavlja život za tren kao bolest.
Moje dete je izraslo u pametnu i lepu devojku za ponos i primer, sada već na fakultetu. Priča srpski bez akcenta i nosu Srbiju u srcu. Ne postoji razlog ili opravdanje da deca imigranata zaborave ko su I odakle dolaze. Stvari su došle na svoje, ali ne mogu da se ne pitam da li je cena bila previsoka? Šta me je vodilo kroz trnje sve ove godine?
NE PROPUSTITE
Da li je život samo borba, pa najizdržljiviji opstaju, ili ima tu malo i sreće, ili, što da ne, magije? I tako ja kažem: „Moj Dizni junak je Aladin”. I nastavim dalje u novi dan.
Kurir.rs/Politika/Prenela: SĐP
NE PROPUSTITE
Bonus video:
