VESNA OD BABINE BAŠTE NAPRAVILA IMPERIJU: Nekad se na tom mestu sadio paradajz, a danas je usrećila mnogu decu ovog kraja - Posle niza odbijanja ipak uspela!

Otvaranje privatnog vrtića sve češće privlači mlade preduzetnike, međutim, ovaj poduhvat, iako izgleda kao odlična poslovna prilika, zahteva ozbiljna ulaganja i suočavanje sa brojnim birokratskim, administrativnim i finansijskim izazovima.

Ali pre nego što otvorite vrtić od nule, morate proceniti prednosti i nedostatke, proceniti tržište i njegovu relevantnost u vašem gradu.

Misao vodilja svakog investitora koji pokreće novi poslovni projekt je, pre svega, zarada.

Premda su i propisi i zakonska regulativa vrlo zahtevni, njihova je suština da treba osigurati namenski i strogo definisani prostor sa svim potrebnim sadržajem, treba angažovati stručni tim te pre početka samog rada osigurati novac i za najam i za režije i za plate, barem dok se institucija ne počne financirati sredstvima od polaznika…

Ako u međuvremenu, od ideje do realizacije, što je proces koji može trajati godinama, investitor ili zanesenjak, ako ga tako smemo nazvati, ne odustane zbog administrativnih procedura i birokratskih izazova, čeka ga težak rad da se nametne na tržištu.

Vesna Stanimirović nije odustala od želje, ideje i ljubavi.

Motiv je bio to što sam dobila 236 odbijenica u državnim školama jer sam ja učitelj, u vrtićima, ne samo na regionu Srema nego i dalje, taj broj sam dobro upamtila. Bila sam student na budžetu, sa studentskim stipendijama i student generacije sve četiri godine, volim tu profesiju, maksimalno sam se dala da dobijem teorijska znanja i praktična, ja sam onaj student koji je devetke poništavao.

To je bila moja vizija još iz vrtića, kada te pitaju šta ćeš biti kada porasteš. Nisam odustajala, bilo je teško, a kako sam ja to zamislila pre 12 godina kada ne možeš da dobiješ posao, koji su to razlozi, suvišno je pričati, ja pripadam samo svojoj porodici i deci u ustanovi, tu sebe jedino vidim srećnu, nikakve druge pripadnosti nema. Da li je to razlog ili nešto drugo, ne znam.

Htela sam da napravim sebi posao koji volim. Posle toliko odbijenica, ostalo je samo – ne mogu da se zaposlim i radim u državnom sektoru pa ću nešto da osmislim.

Vesna Stanimirović je pre 12 godina ostvarila svoj san, koji traje. Prva verifikacija je pokrenula nešto novo i za nju, ali i za one koji rade na verifikaciji privatnih vrtića. Odlično obrazovanje u ranom detinjstvu i iskustvo u ovom poslu priprema je da otvorite predškolsku ustanovu; potrebna je ustrajnost i disciplina za izgradnju karijere, a baš to je i ono što će poslužiti da se dobro krećete kroz stroge zahteve i procese licenciranja. Uložićete još godinu dana čekanja dok država završi potrebne istrage i inspekcije.

- Pre 12 godina sam otvorila vrtić. Pre 12 godina nismo bili verifikovani kao predškolska ustanova u privatnom sektoru jer sve institucije koje se bave verifikacijom nisu imale susreta sa tim i nije bilo polazne osnove kako i šta raditi, otvaram tada „Stonogicu“ kao dečiji kreativni centar. Tada sam zamislila to samo za sebe, imala sam grupu od 9 dece, moje dete je bilo deveto, pa ja kažem da ga je tata preko veze upisao. Kroz godinu dana krenulo je veliko interesovanje, imala sam dobar pristup deci i drugačiji pristup, prepoznala sam ono što je potrebno deci, ne volim ukalupljenost. Volela sam to što radim, u prvoj godini smo izašli i bili vidljivi na konkursima i manifestacijama, krenulo je veliko interesovanje, u prvoj godini sam odbijala decu, nisam mogla da prihvatim decu, to je bio vrtić od 50 kvadrata - priča Vesna.

Počela je od nule, tu gde je danas vrtić bila je babina bašta i paradajz.

- Mi smo od nule počeli, tu gde je vrtić bila je babina bašta i paradajz. Snalazili smo se, moja tetka je renovirala svoju kuću, stavljala nove prozore, ja sam uzimala stare, pozajmljivali smo, sami betonirali i tako dalje. Stekli smo uslove da malo proširimo za drugu grupu, tada je krenula baš dobra priča. 2015. godine verifikovali smo se u predškolsku ustanovu - otkriva ona.

Kako objašnjava ovaj proces je komplikovan i težak, i u 2015. naše institucije nisu imale sa tim dodirnih tačaka pa je prešla na Novi Sad. Proces verifikacije je započet godinu dana ranije, pripremala je dokumentaciju, kako su gradili tako se pravio enterijer po svim standardima, tj. pravilnicima za boravak dece, prostorno nije bilo promena, ali se zahtevala gomila elaborata, morala su da prođu sva četiri godišnja doba kako bi se proverila dnevna svetlost, to sve košta, a elaborat se dobija kada se sve završi.

Institut za proveru bezbednosti nameštaja i boja proverio je sve, proveravan je protok vazduha, veštačkog osvetljenja pa tek kada je sve prošlo došli smo do prosvetne inspekcije koja je došla da izvrši uvid da li imamo minimum osnova za otvaranje ustanove. Postoji pravilnik o početku obavljanja predškolske ustanove, toliko detaljan da se tiče broja zvečki pa do kadra.

- Radilo se po drugačijem programu pa su se zvali kutkovi za decu, trebalo je 12 zvečki, pet daira, 12 štapića i tako dalje. Merili su nam prozore na osnovu površine poda, kubikaža vazduha, protok vazduha u periodima, boje zidova, to je jedan ogroman proces.
Morate uložiti u stvari kao što su poslovno istraživanje, projekti, kupovina unapred, igračke i oprema, nameštaj, boje i boje, neke promene u sobama itd. Za sve ovo treba novca, nije lagan posao - navodi Vesna.

Sredstva su uzimali iz kredita, garancija na 5.000 evra na devizni račun koja je garantovala da po otvaranju ukoliko to ne krene kako treba postoji pokriće. Ustanova nije imala novca na računu da prilagodi izmenu po pitanju dvorišta vrtića koju je donela država, pa je tada digla kredit kao Vesna od 200.000 kako bi mogla da prilagodi sve kako to treba da izgleda.

- Jedini smo u regionu Srema, sve sam uradila iz ljubavi prema poslu, nisam kupila auto ni kupila kuću, često se šalimo da je naša profesija jedina profesija gde zaposleni kradu od kuće da bi doneli na posao, obično bude obrnuto. Sada sam dobila nagradu za pokretača promene, to je prva nagrada u milion mojih nagrada koja nije bila dokument, bila je novčana nagrada u iznosu od 600 dolara, oni su taj novac preusmerili na kupovinu, ja sam taj novac preusmerila na vrtić - priča ona.

Po prirodi, vaspitana da neguje ljubav prema životnoj sredini i prirodi i danas više voli da pravi nego da kupi, ništa nije morala da menja:

- Ne uzimamo igračke sa baterijama, smatram da deca sama treba da stvore. Želela sam i želim da u vrtić unesem sve ono što nemaju kući, kući ne seju, sadićemo kod nas, pratili smo decu.

Danas vrtić ima 50 dece, kapacitet je od 50 do 55. U dvorištu nema više prostora po Zakonu da ozidaju još nešto, nema subvencije grada i države, finansiraju se od roditelja koji plaćaju. To što roditelji plate je daleko ispod ekonomske cene, cena je ista i za državni i privatni sektor:

- Jako teško finansiramo sve, finansiramo šta vrtić potroši, ono glavno, plate, hranu i tako dalje. Osoblje kod mene radi od prvog dana, jedna devojka se preselila iz Kikinde u Mitrovicu kako bi ovde radila, imam sreću da imam takav tim, slične smo, delimo slične vrednosti i stavove, ima nas sedam zaposlenih, zajedno smo po ceo dan, podržavamo se i razumemo, neko mora biti direktor na papiru ali u realnom vrtićkom životu ne postoji razlika i mene i mojih vaspitača pa i pripravnika koju su tu da steknu pravo za licencu, za sve pitam svoj tim.

Deo grada Sremska Mitrovica u kome se nalazi vrtić je uređen, ali postoji bara koja danas prelepo izgleda, bara koja je godinama unazad bila smetlište, niko nije vodio računa, dešavali su se i opasni požari. Danas je ovde druga slika i svi su srećni zbog toga.Prvenstveno deca. Sreća je da vrtić u dobrom okruženju, promenjena je svest o okruženjau, ranije se tu puštala kanalizacija. Sada je promenjena svest ljudi.

- Negujemo ljubav prema učenju što je i najbitnija stvar, do pažnje, koncentracije koja je onolika kolika treba da traje da bi se realizovao jedan čas predznanja, odnosa prema đacima i zaposlenima. Nisu za školu bitna samo slova i brojevi, priprema za školu je mnogo veća, 12 generacija dece je izašlo odavde, ta deca su uspešna, mi ih pratimo, izlaze na takmičenja i razvijeni su, steknemo u vrtiću ta znanja. Deca su samo deca, izlaze iz naše i ostalih ustanova spremni na novo okruženje. Volimo da ispratimo kako se uklope i srećni smo da je njih dalji život u školi dobar i da postižu uspehe.

Neko kaže nije važno pobediti, važno je učestvovati, a Vesna voli da kažem da učestvuješ i pobediš, nije strašno izgubiti ali je to uslov da se takmičiš sa sobom i da pobediš, prvo sebe pa onda sve ostalo pred tobom. Nema ništa ružno u takmičenju.