SONJA I DRAGAN PRAVE PECIVA PO STARIM RECEPTIMA: Urmašice prodaju za 100 dinara, pita sa jabukama "vodi glavnu reč", a za njihovom vrstom gibanice svi odlepili

U moru lokala sa hranom na Đeram pijaci u Beogradu, jedan izdvojen od narodne vreve, udaljen nekih pedesetak metara od gužve, skoro neprimetan u Bulevaru kralja Aleksandra 139, privukao je radoznale posetioce mirisom krofni koji je dopirao iz proizvodnje.

Teševići su Novopazarci, odande potiču i živeli su u tom gradu do leta 2024. godine, a onda su bez mnogo razmišljanja doneli odluku da se presele u Beograd, gde uveliko žive njihove tri ćerke.

Pričaju mi da su ostavili kuću u Pazaru, postali podstanari u Beogradu i otvorili radnju u kojoj sada sami rade od jutra do mraka i sve prave onako kako je Sonja godinama zapisivala u svojoj svesci.

Zbog toga što nemaju radnike, cene su niže nego na drugim mestima, pa recimo jedna urmašica koja je znatno veća nego u poslastičarnicama košta svega 100 dinara.

- Deca su nam ovde, a pošto zidovi kuće ne mogu da nas vežu za njih, odlučili smo da se i mi preselimo. Jedno vreme smo radili u jednoj pekari u Beogradu, a onda kad smo videli kako se tamo radi, shvatili smo da ipak treba da pokrenemo nešto drugačije, nešto svoje, sa mantijama i pitama iz Novog Pazara - priča Sonja, koja nikad nije radila u ugostiteljstvu i koja sve što sada pravi sprema na isti način kao što to radi za svoju decu.

Urmašice i pita sa jabukama „vode glavnu reč“, a jedan od specijaliteta ne tako poznat Beograđanima je obaruša, staro jelo iz jugozapadne Srbije, svojevrsna „gibanica“, koje ima više naziva.

- Na Kosovu je to filija, u Novom Pazaru obaruša, a negde je zovu i masenica. To su ručno razvijene kore slične palačinkama, gde se svaka posebno zapeče i prelije sirom, kajmakom i pavlakom i tako se ređaju jedna na drugu do ne dođemo do desetak „kora“. Obaruša se po pravilu sprema pod sačem, ali mi je ovde u Beogradu pečemo u rerni - objašnjava mi Dragan.

- Danas niko više ne ceni tu domaću hranu i ne sprema je kao naše bake. Sonja i ja se trudimo da to bude baš kao nekada, da kad pravimo seljačke uštipke, da testo zahvatamo kašikom i ubacimo u vreo zejtin kako bi svaki dobio nepravilan oblik. Što se tiče naših krofni, one su prazne, ali veoma ukusne jer preko njih ide samo šećer - iskren je Dragan.

Sonja mi otkriva da pojedini kupci sumnjičavo vire iza vitrine ne bi li se uverili da ona zaista sve pravi sa svojih deset prstiju.

- Recept za sukanu baklavu sam dobila kada nam se rodila srednja ćerka, pre 23 godine. Jedna komšinica ju je donela na babine i ja sam, čim je ona otišla, odmah isprobala recept da vidim da li ću umeti.

„Neke stvari sam promenila, tako da ovu moju baklavu pravim sa 45 korica, a između svakih pet stavljam orah i plazmu.“

- Kore obavezno sučem, odnosno razvijam u nišesti (skrobu), a ne u brašnu - otkrila je Sonja deo svoje kulinarske tajne za Priče sa dušom.

- Mantije i kolpite, doduše u manjim tepsijama nego inače, dobijamo iz Pazara od jednog našeg dragog saradnika, dok ostalo pravi moja supruga - rekao mi je Dragan na kraju razgovora i pozvao čitaoce da dođu da se uživo uvere u kvalitet ovog mesta u kojem „mamina oklagija pravi rapsodiju ukusa“.

biznis.kurir.rs/Priče sa dušom