JELENA RADI ONO ŠTO BI RETKO KOJA ŽENA: Ona je završila ekonomiju i odustala od struke, danas njene proizvode kupuju i u Americi

Kada je pre osam godina odlučila da spakuje kofere i iz Beograda u kome je stekla zvanje diplomiranog ekonomiste se vrati u rodnu Jagodinu, a onda i u selo Crnče, Jelena Paunković nije ni sanjala da će danas njeni kozji sir, kačkavalj i parmezan tražiti čak u Americi.

Svoje prvo stado, 10 grla, kupili su 2015.godine. Kako ništa nije znala o kozarstvu, to je značilo da se, na neki način, vratila u školu, kako bi naučila o ishrani i čuvanju koza, njihovom zdravlju, jarenju, proizvodnji sireva,...

- Čitala sam raznu literaturu, pratila druge kozare, pravila greške i učila na njima. I danas, posle toliko vremena, mogu reći da i dalje učim. Istina da mi je bilo teško da se naviknem da ručno pomuzem koze ( dok nisam prešla na korišćenje muzilice) ili pomognem kozi pri jarenju, da naučim da dam injekciju ili da prihvatim da moram i da izđubrim objekat u kome one borave. Ono što je sve te stvari učinilo prihvatljivim je ljubav prema životinjama. Bude toliko veselih momenata sa jarićima, zabave sa kozama kada ih vodimo u pašu, maženja sa njima.. Prvenstvo čovek treba to da voli - otkriva naša sagovornica.

Trenutno ima 25 grla, u međuvremenu su neke koze prodali, ostavljali podmladak, a i dokupljivali. Fokus im je da imaju dobro mlečne koze i da održe kvalitet proizvoda koje prave.

- Naš asortiman proizvoda sadrži kozje mleko i surutku, mladi i stari beli sir, dimljeni kačkavalj i parmezan, kao i urdu, koja se od skoro proizvodi. Ranije sam pravila i kozji krem i feta sir, ali nije postojala zainteresovanost za kupovinu. Imamo želju da proširimo paletu proizvoda sa kozjim kobasicama i kozjim pečenjem. Proizvode prodajemo na našoj farmi i u gradu. Imamo kupce iz drugih gradova Srbije, koji dolaze kod nas, pa na pijacu i ne izlazimo, jer se i ovako skoro sve proda. Mnogo puta se dešavalo da za nas ne ostane nijedno parče sira da pojedemo. Neke mušterije kupuju zbog zdravlja, neke jer uživaju u tim ukusima, a mnogi nose i svojoj familiji i prijateljima. Na primer, naš dimljeni kozji kačkavalj je putovao u Švajcarsku, Bugarsku, Hrvatsku, Ameriku - kaže Jelena za Kurir.

Sada Jeleni u poslu pomaže suprug Aleksandar. Uspeli su, koliko - toliko, da raspodele zaduženja oko koza. Ona je i dalje ostala verna proizvodnji i prodaji, ali uvek zajedno odrade mužu i neophodno izđubravanje objekta. Za izvođenje koza na pašu, brigu oko ishrane i zdravlja grla, kao i raznih popravki u objektu, zadužen je suprug.

- Kozarstvom se bavim gotovo osam godina. U početku, dok sam sve još učila i pronalazila mušterije, zarada je bila slaba. Kako se posao razvijao, asortiman proizvoda širio i broj mušterija rastao, tako se i zarada povećavala. Da se živi pristojno od ovog posla - može. Zavisi i čime se ljudi zadovolje - da li žele mirniji i skroman život u prirodi i sa životinjama ili puno novca, luksuzne automobile,.... Razočaraće se, jer samo od bavljenja kozarstvom se neće obogatiti. Neka ljudi ne nasedaju na priče o tome da će od 10 koza mesečno da imaju zaradu više od 1.000 evra. To su fantazije - kaže naša sagovornica.

Svakome, ko odluči da se bavi kozarstvom, želim da bude uporan i istraje, da održi kvalitet svojih proizvoda, da dostigne taj nivo da mu se isplati da plaća radnike na svom gazdinstvu i da ostane na dobrom glasu.

kurir.rs/ J. Ž. SKENDERIJA