ZAŠTO SU NUKLEARNE ELEKTRANE POTREBNE SRBIJI? Stručnjak za Biznis Kurir - svi argumenti protiv su rešivi
Dugi niz godina u javnosti je bio prisutan stav da je odgovor na pitanje zašto ne treba graditi nuklearne elektrane u Srbiji praktično očigledan: od posledica velikih akcidenata do nedostatka stručnih kadrova i nemogućnosti zatvaranja finansijske konstrukcije. Međutim, u međuvremenu su se mnoge okolnosti značajno promenile.
U Srbiji je od 1989. bio na snazi zakon kojim se zabranjuje izgradnja nuklearnih energetskih postrojenja koji je donet u atmosferi koja je nastala u društvu posle akcidenta u Černobilju. Iako sam zakon nije imao za predmet potpunu zabranu istraživanja u oblasti nuklearnih tehnologija, atmosfera koja ga je pratila značajno je doprinela odlivu već formiranih stručnih kadrova u inostranstvo, smanjenju ili potpunom obustavljanju finansiranja istraživanja koja se odnose na bilo koji segment nuklearnih tehnologija, pa se tako i interesovanje mladih za ovu oblast smanjilo i dovelo do gašenja studijskih programa na fakultetima koji su se odnosili na razvoj i primenu nuklearnih tehnologija, a posebno reaktorsku tehniku.
Usvajanjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o energetici stavljeno je van snage prethodno zakonsko rešenje i tako ponovo otvorena mogućnost za razvoj kadrova i istraživanja u relevantnim oblastima.
Percepcija javnosti o rizicima nuklearnih tehnologija bila je pre svega posledica viđenih efekata koje nuklearna energija može da ima po stanovništvo i životnu sredinu (Hirošima i Nagasaki, akcidenti na nuklearnim elektranama, više Černobilj nego Fukušima). Iako su nuklearni akcidenti retki događaji, stoga što prouzrokuju ozbiljnu štetu, generišu jak signal o neuobičajeno visokom riziku nuklearno energetskih postrojenja, što doprinosi formiranju njene negativne precepcije. Istraživanja su pokazala da čak i u zemljama sa velikim brojem nuklearnih elektrana i stabilnom eksploatacionom istorijom bez akcidenata, posledice nezavisno od udaljenosti tih objekata, doprinele su smanjenju poveranja javnosti u nuklearnu energetiku.
Međutim, s druge strane, oni doprinose i unapređenju sigurnosnih zahteva i standarda. Kao rezultat toga, današnje generacije nuklearno energetskih postrojenja se grade prema inoviranim i strožijim sigurnosnim zahtevima, a zasnovano na operativnom iskustvu koje danas iznosi 20.281 reaktor godina (prema podacima MAAE).
Sa aspekta Srbije, koja u svom najbližem okruženju ima nuklearno energetska postrojenja (Mađarska, Rumunija, Bugarska, Slovenija), upravo zbog mogućnosti širenja radioaktivne kontaminacije, pitanje pripremljenosti za delovanje u slučaju nuklearnog akcidenta je praktično stalno otvoreno, bez obzira što za sada nemamo elektrane na svojoj lokaciji. Nuklearna energija danas doživljava svoju renesansu kao značajan element održivog razvoja. Prema podacima MAAE, danas u svetu postoji 416 energetskih nuklearnih reaktora, 23 trenutno u prekidu pogona, a 61 nova su u procesu izgradnje.
Posle perioda odustajanja od nuklearne energetike i gašenja već izgrađenih elektrana došlo je do oživljavanja interesovanja za njihovo korišćenje. Osnovni razlog leži u tome što se nuklearne elektrane danas vide kao rešenje za pitanja klimatskih promena i smanjenja globalne emisije gasova staklene bašte.
U Srbiji su otpočeli da se odvijaju određeni procesi koji bi vodili uvođenju nuklearne energetike u energetski bilans države. Prva faza se odnosi na period pre donošenja odluke o pokretanju nuklearno energetskog programa i obuhvata aktivnosti na sveobuhvatnom prikupljanju i sistematizovanju informacija i znanja koja su potrebna za objektivnu racionalno zasnovanu odluku o dugoročnom obavezivanju države za nuklearno energetski program. Srbija se praktično nalazi u ovom periodu. Do kraja drugog kvartala ove godine, Ministarstvo energetike očekuje rezultate „Preliminarne tehničke studije radi razmatranja mirnodopske primene nuklearne energije u Republici Srbiji" koju realizuju francuska državna elektroprivreda EDF i građevinsko-projektantska kompanija Egis Indistries. Očekivani rezultati studije su tzv. „mapa puta", odnosno pregled institucionalnih i infrastrukturnih pitanja čija rešenja prethode implementacije nuklearne elektrane, zatim analiza dostupnih tehnologija nuklearnih reaktora i na kraju praktično rešenje priključenja nove elektrane na našu energetsku mrežu.
Druga faza razvoja infrastrukture za nuklearni energetski program, odnosi se na „pripremne radove za ugovaranje i izgradnju nuklearne elektrane nakon donošenja političke odluke". Krajem ove faze smatra se trenutak kada država bude spremna za raspisivanje tendera odnosno pregovaranje o ugovoru za prvu nuklearnu elektranu. Treća faza podrazumeva aktivnosti na izgradnji i puštanju u pogon prve nuklearne elektrane.
Imajući u vidu da izgradnja nuklearne elektrane može da traje od 10-15 godina, vidi se da ima dovoljno vremena za razvoj novih stručnih kadrova u ovoj oblasti. Sa početkom izgradnje elektrane, počeće i namenska obuka koju obavlja odabrani isporučilac opreme na svojim objektima, kako bi zaposleni u novom preduzeću poznavili svoj objekat sa svim svojim funkcionalnim rešenjima od prvog dana. Time praktično argument o tome da Srbija nema kadrove koji bi radili na elektrani gubi na snazi. Danas ima određeni broj stručnjaka u relevantnim nuklearnim oblastima i sa iskustvom u radu sa radioaktivnim i nuklearnim materijalima i objektima, u Javnom preduzeću „Nuklearni objekti Srbije" kao i nekim institutima i fakultetima. Na taj kadar se može računati u procesu razvoja nacionalne infrastrukture koja prati nuklearnu energetiku.
Donete političke odluke kao i dokumenta koja se odnose na energetiku i njenu strategiju nedvosmisleno ukazuju da je za budući razvoj Srbije nuklearna elektrana potrebna. S druge strane problemi koji su se do sada čuli u argumentima protiv elektrana su u principu rešivi.
U GRČKOJ VEĆ POČELI DA DERU! Cene ležaljki podivljale, turisti šokirani! Biraju isplativiju varijantu