Trenutno postoje četiri scenarija za ekonomske izglede na globalnom nivou. Tri uključuju potencijalno ozbiljne rizik.
Kako navodi, najpozitivniji scenario je „meko sletanje“ u kojem centralne banke u razvijenim ekonomijama uspevaju da vrate inflaciju na svojih ciljanih 2 odsto, a da pritom ne izazovu recesiju. Dodaje, međutim i da „mogućnost mekog sletanja“ kada je cilj inflacije postignut, ali kroz relativno blagu (kratku i plitku) recesiju.
Treći scenario je „teško sletanje“, gde povratak na inflaciju od dva odsto zahteva dugotrajnu recesiju sa potencijalno ozbiljnom finansijskom nestabilnošću (još više problema sa bankama i agentima sa visokim zaduženjemima koji imao ozbiljne poteškoća u servisiranju duga).
- Ako nastojanje da se ukroti inflacija izazove ozbiljnu ekonomsku i finansijsku nestabilnost, četvrti scenario postaje moguć: centralne banke se povlače i odlučuju da dozvole inflaciju iznad ciljane, rizikujući da se inflatorna očekivanja ponište i započne trajna spirala rasta u odnosima cena-plata - ocenio je Rubini.
Kako stvari stoje, evrozona je već u tehničkoj recesiji, sa padom BDP-a u četvrtom kvartalu 2022. i prvom kvartalu 2023. godine, dok je inflacija i dalje daleko iznad cilja (uprkos njenom nedavnom padu). Ujedinjeno Kraljevstvo još nije u recesiji, ali je rast naglo usporen, a inflacija ostaje tvrdoglavo visoka (iznad prosjeka OECD-a). A SAD su pretrpele naglo usporavanje u prvom tromesečju iako je bazna inflacija (koja isključuje cene hrane i energije) ostala visoka (iako pada, ostaje iznad 5%).
U međuvremenu, kineski oporavak nakon COVID-a izgleda da je zaustavljen, dovodeći u pitanje vladin relativno skromni cilj rasta od 5 odsto u 2023. godini. A druga tržišta u razvoju i marginalne ekonomije pokazuju relativno anemičan rast u odnosu na svoj potencijal (s izuzetkom Indije), pri čemu mnogi i dalje pate od veoma visoke inflacije.
Koji je od četiri scenarija najverovatniji? Iako je inflacija pala u većini razvijenih ekonomija, to nije učinila tako brzo kao što su se centralne banke nadale, delom zato što su zategnutost tržišta rada i brz rast plata doprineli inflatornom pritisku u radno intenzivnim uslužnim sektorima. Uz to, ekspanzivna fiskalna politika i dalje hrani tražnju i doprinosi održavanju inflacije.
- To je centralnim bankama otežalo ispunjavanje jedne od njenih ciljeva – stabilnosti cena. Očekivanja tržišta da su centralne banke završile sa povećanjem kamatnih stopa i da će čak početi da snižavaju stope u drugoj polovini 2023. godine su srušena. Federalne rezerve SAD, Evropska centralna banka, Banka Engleske i većina drugih velikih centralnih banaka moraće još više da podigne stope pre nego što pauziraju. Kako to budu činili, ekonomsko usporavanje će postati sve upornije, povećavajući rizik od ekonomske kontrakcije i novih dužničkih i bankarskih stresova - navodi Rubini.
Istovremeno, geopolitički događaji – od kojih neki dolaze iz vedra neba, poput neuspelog marša grupe Wagner na Moskvu – nastavljaju da guraju svet prema nestabilnosti, deglobalizaciji i većoj fragmentaciji. A sada kada oporavak Kine gubi snagu, ona mora ili sprovoditi agresivnu politiku stimulacije – s implikacijama na globalnu inflaciju – ili rizikovati da značajno bude ispod ciljanog rasta.
Pozitivno je, tvrdi Rubini, to što je rizik od ozbiljne kreditne krize smanjen nakon propasti banaka u martu, a cijene nekih roba su „omekšale“ (djelimično zbog očekivanja recesije), što je pomoglo u ublažavanju inflacije robe.
Rizik od „tvrdog sletanja“ (treći scenario) zato je manji nego što je bio pre nekoliko meseci. Ali s tvrdoglavo visokim rastom plata i baznom inflacijom koji prisiljavaju centralne banke na dodatna povećanja kamatnih stopa, kratka i plitka recesija u narednoj godini (drugi scenario) postala je mnogo verovatnija.
Što je još gore, ako se blaga recesija ipak dogodi, to može dodatno da naruši potrošačko i poslovno raspoloženje, stvarajući tako uslove za ozbiljniji i dugotrajniji pad i povećavajući rizik od finansijskog i kreditnog stresa. Suočene s mogućnošću da se drugi scenario razvije u treći, ako bi centralne banke bi samo „trepnule“, mogle bi da dozvole da inflacija ostane znatno iznad 2 odsto, umesto da rizikuju da izazovu ozbiljnu ekonomsku i finansijsku krizu.
Dakle, ostaje trilema monetarne politike s početka 2020-ih. Centralne banke se suočavaju sa izuzetno teškim zadatkom postizanja stabilnosti cena, stabilnosti rasta (bez recesije) i finansijske stabilnosti istovremeno, navodi Rubini.
Koje su implikacije na cene kapitala u ovim scenarijima? Do sada su američke i globalne dionice preokrenule svoje tržište za 2022. godinu, a prinosi na obveznice su se pomjžerili nešto niže – obrazac koji je u skladu s „blagim sletanjem“ svetske ekonomije, gdje inflacija pada prema ciljnoj stopi i izbjegava se kontrakcija rasta. Štaviše, američke deonice – uglavnom tehnoloških kompanija – bile su potkrijepljene uzbuđenjem oko generativne veštačke inteligencije.
Ali čak i kratka i plitka recesija – a još više „teško sletanje“ – izazvala bi značajan pad američkih i globalnih deonica. A ako bi centralne banke tada trepnule, rezultat inflatornih očekivanja povećao bi prinose na dugoročne obveznice i na kraju ugrozio cijene dionica, zahvaljujući višem diskontnom faktoru koji bi se primenjivao na dividende.
Iako se čini da je ozbiljan uragan za globalnu ekonomiju manje izvestan nego pre nekoliko meseci, još je verovatno da ćemo naići na tropsku oluju koja bi mogla da uzrokuje značajnu ekonomsku i finansijsku štetu.
Kurir.rs/Blic/Project Syndicate
NE PROPUSTITE
