Kako se lopatama i krampovima gradila Jugoslavija? Imali su 15, 16 i 17 godina a pravili su pruge, autoputeve i dizali Novi Beograd
Ako danas prođete Novim Beogradom ili se vozite starim trasama puteva i pruga širom bivše Jugoslavije, teško je zamisliti da su na njihovoj izgradnji nekada radile hiljade tinejdžera i mladih ljudi - sa lopatama, krampovima, kolicima i tek ponekom mašinom.
Radilo se teško, često bez savremene mehanizacije, ali su se posle posla igrali fudbal, pevalo, učilo i takmičilo. Iza slike zajedništva, međutim, postojala je i mnogo teža svakodnevica.
U godinama posle Drugog svetskog rata Jugoslavija je bila zemlja koju je trebalo obnoviti gotovo od temelja. Industrija je bila razorena, saobraćajnice uništene, a država je želela da u kratkom roku izgradi infrastrukturu koja će povezati njene republike.
Kako su nastale omladinske radne akcije?
Od 1946. do 1963. godine velike savezne akcije postale su jedan od simbola tadašnje države. Samo tokom prvog petogodišnjeg plana, od 1947. do 1952. godine, više od milion mladića i devojaka radilo je na oko 70 značajnih objekata.
Iza tih velikih brojki stajale su veoma mlade osobe. Na pojedinim gradilištima bilo je mnogo tinejdžera, a istraživanja pokazuju da je na gradilištima Novog Beograda 1949. godine čak 59 odsto graditelja imalo između 14 i 18 godina.
Sve je počelo prugama
Jedna od prvih velikih saveznih radnih akcija bila je izgradnja pruge Brčko–Banovići 1946. godine.
Oko 60.000 omladinaca učestvovalo je u izgradnji 90 kilometara pruge, a radovi su trajali od maja do novembra. Već naredne godine usledio je još ambiciozniji poduhvat, pruga Šamac-Sarajevo.
Na njoj je radilo oko 217.000 omladinaca, a pruga je završena za svega nekoliko meseci, od aprila do novembra 1947. godine.
Za današnje standarde, način rada bio je gotovo nezamisliv. Mnogo toga obavljalo se ručno, uz veliki broj brigadira i relativno malo mehanizacije.
Radna akcija nije bila samo gradilište
Brigadiri su imali svoje brigade, zastave, takmičenja i kulturne programe. Organizovani su horovi, pozorišne i literarne sekcije, biblioteke, bioskopi i sportska takmičenja. Posebno se razvijao kult "udarništva“ - najboljim brigadama i pojedincima dodeljivane su pohvale i nagrade.
Onda je na red došao Novi Beograd
Jedan od najvećih projekata bila je izgradnja Novog Beograda.
Od 1947. do 1950. godine oko 143.000 omladinaca učestvovalo je u njegovoj izgradnji. Među najvažnijim gradilištima bili su objekti današnje Palate Srbije, hotel "Jugoslavija“ i Studentski grad.
Za mnoge mlade ljude to je bilo prvo veliko iskustvo rada van rodnog mesta.
Dolazili su iz različitih krajeva Jugoslavije i živeli u brigadama. Upravo je to bila jedna od važnih ideja čitavog sistema - da se mladi iz različitih republika upoznaju, rade zajedno i stvaraju osećaj pripadnosti jednoj državi.
Na jednom autoputu 250.000 mladih
Ako je pruga Šamac-Sarajevo bila jedan od najvećih poduhvata ranih godina, izgradnja autoputa Beograd-Zagreb bila je još spektakularnija.
Od 1948. do 1950. godine na izgradnji je radilo oko 250.000 omladinaca. Sa njima je radilo i između 70.000 i 80.000 pripadnika Armije, kao i oko 14.500 inženjera, tehničara i stručnih radnika. Izgrađena su 382 kilometra kolovoza, uz milione kubnih metara zemljanih radova i stotine različitih građevinskih objekata.
To je bila do tada najveća omladinska radna akcija.
A koliko je projekat bio međunarodno zanimljiv govori i podatak da je u izgradnji učestvovalo oko 3.500 stranih omladinaca iz najmanje 40 zemalja.
Nisu samo kopali i nosili
Slika brigadira sa lopatom na ramenu samo je jedan deo priče.
Život na akcijama bio je organizovan gotovo kao mali grad. Postojale su brigade, štabovi, menze, ambulante, kulturne i sportske aktivnosti.
Mladi su se takmičili ko će napraviti više, brže i bolje. Najuspešniji su proglašavani udarnicima, a radni rezultati postajali su deo njihovog ličnog ponosa.
Za mnoge je odlazak na akciju bio i svojevrsna avantura: prvi put su napuštali svoje selo ili grad, upoznavali vršnjake iz drugih krajeva zemlje i stvarali prijateljstva koja su trajala decenijama.
Upravo zbog toga danas postoje dve potpuno različite slike radnih akcija.
Za jedne su one simbol ogromnog entuzijazma, solidarnosti i vremena kada su mladi bili spremni da rade za zajednički cilj.
Za druge, one su bile i deo političkog sistema koji je kroz rad, disciplinu, parole i kolektivni život pokušavao da oblikuje "novog čoveka“. Istoričari zato naglašavaju da se fenomen ne može posmatrati samo kroz nostalgiju.
Iza pesme postojala je i teška svakodnevica
Rani posleratni period nije bio nimalo jednostavan. Nije bilo dovoljno hrane, odeće, obuće, ćebadi i drugih osnovnih potrepština, a na pojedinim gradilištima javljali su se zdravstveni problemi. Rad nije svuda tekao po planu, a postojali su i problemi sa mobilizacijom brigadira i organizacijom života na gradilištima.
Zbog toga slika nasmejanih mladih ljudi sa starih fotografija ne govori baš sve.
Iza nje su stajali dugi radni dani, fizički napor, disciplina i život daleko od kuće.
Ali upravo je ta kombinacija teškog rada i kolektivnog života radne akcije učinila jedinstvenim fenomenom.
"Bratstvo i jedinstvo“ dobija novi zamah
Velike savezne akcije nisu nestale početkom pedesetih.
Novi talas počeo je 1958. godine, kada je omladina preuzela obavezu da dovrši veliki autoput "Bratstvo-jedinstvo“, koji je trebalo da poveže Ljubljanu, Zagreb, Beograd, Niš, Skoplje i Đevđeliju.
Radovi su se odvijali u etapama. Samo 1958. godine oko 54.000 omladinaca radilo je na deonici Ljubljana-Zagreb. Narednih godina akcije su nastavljene na deonicama kroz Srbiju i Makedoniju, sve dok 1963. nije završena i poslednja velika deonica kod Beograda.
Time je zatvoren jedan veliki krug - od prvih posleratnih pruga do saobraćajnice koja je trebalo da poveže gotovo celu Jugoslaviju.
Zašto se i danas pamte?
Omladinske radne akcije bile su mnogo više od građevinskih radova.
One su istovremeno bile obnova zemlje, škola discipline, politički projekat, mesto druženja i svojevrsni ritual odrastanja.
Na gradilištima su se susretali mladi iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Makedonije, Crne Gore i drugih krajeva tadašnje Jugoslavije. Učili su da rade zajedno, ali su istovremeno učili i kako funkcioniše sistem kojem su pripadali.
Zato se sećanja učesnika i danas razlikuju.
Neko pamti blato, žuljeve i umor. Drugi pamte prvo jutarnje postrojavanje. Neki pamte pesmu uz gitaru posle rada, neko prvu ljubav. A neko kilometre pruge ili puta koje je napravio svojim rukama.
I možda upravo u tome leži odgovor na pitanje zašto su radne akcije, nakon više decenija od njihovog kraja, i dalje zanimljive.
Jer iza velikih kilometara pruga i puteva nisu stajale samo brojke, stajali su ljudi koji su tada imali 15, 16, 17 ili 20 godina i verovali da svojim rukama mogu da promene zemlju.
