"DOBIJAO SAM 4.000 EVRA NEDELJNO NA LUTRIJI, ALI ŽIVOT MI JE POSTAO PAKAO!" Od ispunjenja sna i sigurnosti do KOŠMARA: Promenio sam prezime, nismo imali gde!

Osvajanje lutrije je san za mnoge, ali za jedan britanski par osamdesetih godina prošlog veka, ono što je izgledalo kao blagoslov pretvorilo se u doživotnu noćnu moru. Njihova priča, nedavno podeljena na Reditu, otkriva mračnu stranu iznenadne sreće.

Par je već živeo u bogatom kraju, i opisivali su sebe kao imućne ljude srednje klase, sa stabilnim životom i bez ekscesa. Međutim, nakon pobede, njihov svakodnevni život je upao u haos. Prema priči porodičnog prijatelja objavljenoj na Reditu, njih dvoje su prodali kuću i skrivali se više od četiri godine kako bi pobegli od rođaka, koji su zahtevali svoj "deo" nagrade.

Pritisak je bio neumoljiv: telefonski pozivi, iznenadne posete, čak i zasede ispred kuće. U jednom trenutku, par je odlučio da promeni prezime kako bi povratio malo anonimnosti. Njihova deca, uzrasta 10 i 14 godina, bila su primorana da napuste školu iz bezbednosnih razloga.

- Postalo je nemoguće živeti mirno. Jednog dana, vratio sam se kući i zatekao grupu rođaka na našim vratima, pokušavajući da saznaju gde je porodica. Bilo je zastrašujuće - rekao je komšija. 

Porodični pritisak i bekstvo od normalnosti

Novac je, umesto da ujedini, izazvao zavist i pohlepu. Mnogi članovi porodice očekivali su deo nagrade, uvereni da sreću treba deliti. Ali iznosi nisu bili dovoljno veliki da bi omogućili ogromno bogatstvo: 1.000 funti nedeljno u osamdesetim godinama 20. veka svakako je bila značajna suma, ali ne i dovoljna da se "naseli" cela proširena porodica.

Kako su godine prolazile, par se takođe morao nositi sa psihološkim posledicama tog izbora.

Stalno skrivanje, promena identiteta i gubitak društvenog kontakta doveli su do progresivne izolacije. Uprkos njihovoj ekonomskoj sigurnosti, doživljavali su rastuće emocionalno siromaštvo, obeleženo nepoverenjem i sumnjom prema svakome ko im se obratio.

Reakcije na mreži i debata o "relativnom bogatstvu"

Priča je izazvala žestoku debatu na društvenim mrežama. Mnogi korisnici su istakli da takva suma, iako značajna, zapravo ne čini bogatim.

- Čak i 1980-ih, hiljadu funti nedeljno je bila lepa suma, ali ne dovoljna da izludi celu porodicu - napisao je jedan komentator, dok je drugi dodao: "Sa 52.000 funti godišnje, i dalje ste u višoj srednjoj klasi. Možete dobro živeti, slati decu na univerzitet, priuštiti sebi odmore i malo luksuza, ali to nije ogromno bogatstvo."

Istorija je ponovo otvorila debatu o tome koliko percepcija bogatstva zavisi od društvenog konteksta i očekivanja onih oko nas. U mnogim slučajevima, tuđa sreća se posmatra kao pretnja ili moralni dug koji zahteva deo.

Kada sreća postane zatvor

Danas, decenijama kasnije, priča ovog para ostaje upozorenje. Novac može promeniti živote, ali ne uvek na bolje. Bez adekvatne pravne i psihološke zaštite, dobitak se može pretvoriti u prokletstvo usamljenosti i nepoverenja. "Doživotne" lutrije – poput onih koje garantuju fiksni nedeljni ili mesečni prihod decenijama – nude finansijsku stabilnost, ali mogu i privući neželjenu pažnju.

Kao što je jedan korisnik napisao u temi na Reditu: "Pravi problem nije novac, već ljudi oko vas. Sreća ne menja samo vaš život, već menja i živote onih koji vas posmatraju."

Za taj par, san o doživotnom prihodu od 1.200 evra nedeljno se tako transformisao u svakodnevni pakao straha i bekstva. I možda, kako su mnogi komentarisali, prava lekcija je da se sreća ne može kupiti, čak ni sa četrdeset godina zagarantovanih dobitaka.

Kurir.rs/forumagricolturasociale