MOŽE LI RADNIK DA ODBIJE RAD TOKOM PRAZNIKA? Poznato ko dobija duplu dnevnicu, ali i ko ne može da odmara

Mnogi poslodavci rade tokom praznika, pa se zaposleni zbog toga pitaju – jesu li obavezni da rade tokom praznika? Odnosno, ukoliko poslodavac zahteva od zaposlenog da radi za vreme praznika, može li zaposleni da odbije taj zahtev?

Prema Zakonu o radu radna nedelja traje, po pravilu, pet radnih dana. Raspored radnog vremena u okviru radne nedelje utvrđuje poslodavac.

S druge strane, Zakon o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji određuje da u dane državnih i verskih praznika koji se praznuju u Republici Srbiji ne rade državni i drugi organi, privredna društva i drugi oblici organizovanja za obavljanje delatnosti ili usluga.

Neki pak moraju da rade. Tako je istim zakonom propisano da su državni i drugi organi, privredna društva i drugi oblici organizovanja za obavljanje delatnosti ili usluga dužni da obezbede neprekidno obavljanje delatnosti, odnosno usluga i u dane državnih i verskih praznika koji se praznuju u Republici Srbiji, ako bi zbog prekida obavljanja delatnosti, odnosno usluga nastale štetne posledice za građane i državu.

Jasno je da postoje vidovi delatnosti (tipični primeri su zdravstvo, policija…) koji moraju neprestano da se obavljaju i tu nema dileme da poslodavac može i mora da organizuje rad tokom praznika, a da je zaposleni obavezan da radi, ako mu je takav raspored.

Takođe je Zakon o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji definisao da privredna društva i drugi oblici organizovanja za obavljanje delatnosti ili usluga čija priroda delatnosti, odnosno tehnologija procesa rada zahteva neprekidan rad, mogu da rade i u dane državnih i verskih praznika koji se praznuju u Republici Srbiji. Prema tome, postoje poslodavci koji ne moraju da rade, ali im je tehnologija procesa rada takva da im zakon dozvoljava da ipak organizuju rad i u dane praznika.

Primera radi, priroda delatnosti, odnosno tehnologija procesa rada hotela zahteva njihov neprekidan rad. Restoran ne mora da radi nedeljom i praznikom, ali je to za poslodavca ekonomski opravdano i isplativo i on može da organizuje rad i na dan praznika. Ukoliko je neko zaposlen kod takvog poslodavca (npr. u restoranu, hotelu), a smena pada na dan praznika, takođe je obavezan da radi. Sa time se mora računati i prilikom zasnivanja radnog odnosa.

Prema tome, kada govorimo o mogućnosti (obavezi) poslodavaca da organizuju rad tokom praznika, u Republici Srbiji oni se dele u dve grupe: poslodavci koji imaju dužnost da rade i poslodavci koji imaju mogućnost da rade. Ukoliko je neko zaposlen bilo kod poslodavca koji mora da radi (naveli smo primere policije, zdravstvenih ustanova i slično) bilo kod poslodavca koji obavlja delatnosti ili usluge čija je priroda, odnosno tehnologija procesa rada takva, da zahteva rad i na dan praznika (naveli smo primere restorana, hotela), a smena mu pada na dan praznika, dužan je da radi.

Dužnost rada u dane praznika poslodavac utvrđuje odlukom o rasporedu radnog vremena. Opšte je zakonsko pravilo da poslodavac rešenjem odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog, u pisanom obliku sa obaveznim obrazloženjem i poukom o pravnom leku. Shodno navedenom, poslodavac bi o odsustvu zaposlenog ili radu na dan praznika, trebalo da odluči rešenjem, ali zakon ne zabranjuje i druge načine, ali se zaposleni o rasporedu mora obavestiti na vreme.

Shodno svemu navedenom, kao što vidimo, Zakon o radu nema odredbu koja zabranjuje poslodavcu da angažuje radnike tokom praznika. U tom smislu, poslodavac može, u skladu sa Zakonom o radu, da napravi takav raspored da od zaposlenih traži da rade tokom državnih i verskih praznika. Pošto je rad po rasporedu koji napravi poslodavac jedna od osnovnih obaveza zaposlenog iz ugovora o radu, jasno je da zaposleni ne može da odbije rad na dan praznika.

Koji praznici se slave neradno?

Zakon o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji definiše da se neradno praznuju:

• Sretenje – Dan državnosti Srbije – 15. i 16. februara;
• Nova godina – 1. i 2. januara;
• Praznik rada – 1. i 2. maja;
• Dan primirja u Prvom svetskom ratu – 11. novembra;
• Prvi dan (pravoslavnog) Božića – 7. januara;
• Vaskršnji praznici po julijanskom kalendaru (pravoslavni Vaskrs) – počev od Velikog petka zaključno sa Vaskršnjim ponedeljkom.

U vreme navedenih praznika ne rade državni i drugi organi, privredna društva i drugi oblici organizovanja za obavljanje delatnosti ili usluga. Pri tom skrećemo pažnju da iako su Božić i Vaskrs po julijanskom kalendaru verski praznici samo određenih pravoslavnih crkava, pravo na odsustvo za ove praznike imaju svi zaposleni bez obzira na veroispovest. Kada je reč o Republici Srbiji, radi se o verskim praznicima većinskog naroda, te je uvedeno zakonsko pravilo da ne radi niko, pa ni građani koji nisu pravoslavne veroispovesti.

Zakon uređuje i situaciju kada praznični dan pada na nedelju, koja je za većinu zaposlenih i inače neradan dan. Tako je propisano da ako jedan od datuma kada se praznuju državni praznici Republike Srbije padne u nedelju, ne radi se prvog narednog radnog dana. Primera radi, ako je 01. maj u nedelju, onda se ovaj jedan dan prenos na prvi sledeći radni dan, što je utorak, 03. maj, pa se ne radi u ponedeljak 2. maja i utorak 3. maja.

Pravo zaposlenih na odsustvo prema veroispovesti

Pored toga što je za gore pomenute praznike odredio da se praznuju neradno, Zakon o državnim i verskim praznicima u članu 4. propisuje i da zaposleni, shodno svojoj veroispovesti, imaju pravo da ne rade u dane sledećih verskih praznika:

1) pravoslavci – na prvi dan krsne slave;

2) katolici i pripadnici drugih hrišćanskih verskih zajednica – na prvi dan Božića i u dane Uskršnjih praznika počev od Velikog petka zaključno sa drugim danom Uskrsa, prema njihovom kalendaru;

3) pripadnici islamske zajednice – na prvi dan Ramazanskog bajrama i prvi dan Kurbanskog bajrama;

4) pripadnici jevrejske zajednice – na prvi dan Jom Kipura.

Za razliku od državnih i verskih praznika koji se praznuju neradno na državnom nivou, gde zakonodavac predviđa mogućnost, a ponegde i dužnost rada u te dane, zakonska je formulacija da „zaposleni imaju pravo da ne rade“ u dane verskih praznika. Ovom pravu zaposlenog da ne radi odgovara dužnost poslodavca da odobri plaćen neradni dan. Drugim rečima za sva odsustva koja su predviđena članom 4. Zakona (verski praznik koji nije državni, već zavisi od ličnog verskog opredeljenja), ne postoji mogućnost poslodavca da jednostrano utvrdi radnu obavezu zaposlenom odnosno uskrati pravo na odsustvo.

Primera radi, lice pravoslavne veroispovesti može da radi na dan pravoslavnog Božića, ako je zaposleno kod poslodavca koji obavlja takvu delatnost da može (ili mora) da nastavi sa radom i tokom praznika. Poslodavac može takvom zaposlenom da naloži rad na dan 7. januara, s tim da je dužan da mu plati uvećanu zaradu za rad na dan Božića, uz uvećanje od najmanje 110%. Međutim, istom tom zaposlenom poslodavac ne može da naloži rad na dan njegove krsne slave. Pravo je zaposlenog da na dan svoje slave ne radi, kao što je i dužnost poslodavca da mu neradni dan za slavu obezbedi, te da mu plati naknadu zarade za taj radni dan u visini prosečne plate po radnom času iz poslednjih 12 meseci.

Zaposleni se po pravilu prilikom zasnivanja radnog odnosa izjašnjavaju poslodavcu koje su veroispovesti, kako bi poslodavac nesporno mogao da zna koje praznike praznuje konkretan zaposleni.

Rad na dan praznika obavezno se plaća uvećano!

Što se tiče plaćanja rada na dan praznika, važno je znati da ukoliko zaposleni mora da radi, poslodavac je dužan da za taj dan rada plati uvećanu zaradu. Ukoliko ne radi – ostvaruje pravo na naknadu pune jednodnevne zarade.

Svi zaposleni, koji su po nalogu poslodavca dužni da rade na praznike koji se praznuju neradno, ostvaruju pravo na uvećanu zaradu u utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, ali najmanje 110% od osnovice. Osnovicu za obračun uvećane zarade čini osnovna zarada, koja je utvrđena u ugovoru o radu. Najčešće se u praksi osnovna zarada definiše u fiksnom iznosu, ili u vrednosti prema času rada, ili u vrednost časa rada koji se množi sa koeficijentom složenosti poslova.

Suština je da se osnovna zarada utvrđuje na osnovu dva parametra:

1) uslova potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu, utvrđenih pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova, (što su složeniji, zahtevniji uslovi u pogledu obrazovanja, stručne spreme, znanja-veća je i osnovna zarada)

2) vremena provedenog na radu (minuli rad). Kod uvećenja zarade, najpre se na opisani način izračuna osnovna zarada po jednom danu i ista se uvećava bar 110%. Primera radi, ako je osnovna zarada po jednom radnom danu 3 hiljade dinara, za rad na dan praznika se mora platiti bar 6 hiljada i sto dinara.

Kako se obračunava naknada zarade za zaposlenog koji ne radi na dan praznika?

Ukoliko u dane praznika koji se praznuju neradno zaposleni nema radnu obavezu, za neradni dan ostvaruje naknadu pune jednodnevne zarade (takođe, bez obzira na veroispovest zaposlenog). Zakon propisuje da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan.

Prema tome, izračuna se prosečna zarada za prethodnih 12 meseci po jednom radnom danu i plaća se tako obračunata dnevna zarada za dan praznika koji nisi radio. Ako si tek počeo da radiš i nemaš prosečnu zaradu u prethodnih 12 meseci, kao polazna osnova se uzima ugovorena osnovna zarada uvećana za minuli rad.

biznis.kurir.rs/Infostud