VOJA NEKAD PRODAVAO ROBU NA HAUBI STAROG KECA, SAD IMA SVOJ SALON: Od para s pijace sagradio kuću a kupci mu dolaze iz cele Srbije

U malom mestu u Banatu živi Voja, čovek kog su životne okolnosti dovele do samostalnog posla od kog danas dobro zarađuje. On je svoju poslovnu karijeru započeo tako što je uslužno klao piliće, da bi danas stajao iza uspešne firme specijalizovane za proizvodnju nameštaja po meri.

Nakon što je odlučio da svoj prvobitni posao klanja pilića zameni proizvodnjom lula i krivina, kao najbrži način za prodaju istih, krajem 90-ih godina, video je pijacu.

- Otišao sam da prodajem čunkove na pijaci. Tezga mi je bila hauba od starog keca, a tamo sam upoznao ljude koji isto to rade, pa smo sklopili saradnju. Međutim, ja sam imao mali kapital, nisam mogao da ih ispratim, a konkurencija je bila velika. Zato smo se dogovorili da ja od njih u kompenzaciji uzimam drvenariju, dok nisam saznao gde se to pravi - priča trgovac.

Kako navodi, pronašao je čoveka u Kruševcu koji ga je vodio po okolnim mestima i pokazivao gde može da pronađe potrebnu robu.

- Plaćao sam čoveka da me vodi od kuće do kuće i pokazuje gde se proizvodi sva ta drvenarija. Kada sam video da se to dobro prodaje, počeo sam da nabavljam i stolice, jer su se tada nešto jeftino pravile - nastavlja Voja.

Međutim, kako nije imao odgovarajuće prevozno sredstvo da svu tu glomaznu robu doveze do kuće, smišljao je način kako da kupi kombi.

- Od prodaje stolica i sitne drvenarije, uspeo sam da skupim veći iznos za prvi kombi, a malo sam pozajmio i od drugara, pa je nabavka robe postala lakša - objašnjava on.

Posao je vremenom išao sve bolje, te je od prodaje na pijaci uspeo da sagradi kuću, a zatim je došao na ideju da napravi i sopstvenu radionicu.

- Kupci su, pored stolica, tražili i stolove, pa onda kuhinje, kao i kompletan nameštaj za kuću. U tom trenutku nisam mogao da zadovoljim potrebe kupaca, jer nisam bio proizvođač, pa sam odlučio da pokrenem nešto svoje.Sa tim sam krenuo iz kućnog podruma – priča trgovac.

Zaposlio je dva radnika, koji su samostalno učili da sklapaju kuhinje. Nakon što se taj posao razradio, proširio je prodaju po svim okolnim mestima.

- Prodaja je dobro išla, pa sam skupio novac da napravim pravu radionicu i kupim mašinu za sečenje iverice, tada je koštala oko 6.000 evra. Vremenom se to pretvorilo u ozbiljnu firmu, u kojoj sam u nekom momentu imao i 12 radnika - govori Voja.

Kako ovakav posao zahteva i mnogo novca, zapitali smo se koliko to sve može da košta. Međutim, prema njegovim rečima, ulog u ovakvu vrstu posla je neprocenjiv i zahteva mnogo žrtve.

- Uložio sam sebe, svoj rad. Od ovoga može baš lepo da se živi, ali mora mnogo da se radi. Moj radni dan traje između 12 i 14 sati, i tako već više od 20godina - priča on.

Godinama kasnije, Voja je uspeo da otvori i svoj izložbeni salon nameštaja u gradu nedaleko od mesta u kom živi i svojim marljivim radom uspeo je da privuče pažnju ljudi i na taj način stekne vernu klijentelu.

- Tada sam bio među prvima koji je razradio taj posao, jer kod nas sve može da se radi po meri. U salonu se nalazi sva roba koju proizvodim i nabavljam. Kupci su iz raznih krajeva Srbije, ali je važno da ima i onih koji se vraćaju, što nam je potvrda da radimo kvalitetne stvari - ističe trgovac.

S druge strane, svesni smo činjenice da je potrebno mnogo novca da bi se kupila jedna kuhinja ili krevet. Stoga smo pitali Voju na koji način formira cene svojih proizvoda, čime je on zaključio sledeće:

- Cene formiram na osnovu nabavke materijala, ali i dimenzija poručene robe. Na to stavim maržu i dok sve to platim, nekih 30 odsto su moje ruke, a ostalo je materijal.