Živeti na rajskom ostrvu, daleko od gradske vrve i presije, čini se, san je svakoga pogotovo tokom jesenjih i zimskih dana. A, žena iz Srbije, Danijela, taj san živi godinama i to tako što je postala stanovnik jedne od najlepših ostrvskih zemalja na svetu -Mauricijusa.
U autorskom pismu za portal "Politika", ona je pre nekoliko godina opisala kako izgleda život u ovom raju smeštenom u okeanu. Tom prilikom, ona je otkrila koliko iznosi prosečna zarada, ali i kako je to živeti bez stresa, presije, te i kako i zbog čega je Mauricijus "kupio" na prvi pogled.
Čitam pre neki dan kako je jedna naša pevačica došla na ovo naše udaljeno ostrvo Mauricijus jer je ovde neće naći paparaci. Čitam i smejem se, ali vam ne mogu reći zašto, žena je prešla tako dalek put da bi imala privatnost.
Šok već pri prvom ulasku u radnju
Živimo na Mauricijusu, rajskom ostrvu i negdašnjem staništu ptice dodo. Kada sam prvi put došla ovde i ušetala u jedan usamljeni kompleks prodavnica, pažnju su mi privukli proizvodi sa ostrva Rodrigez, koje je najudaljenije ostrvo u Indijskom okeanu, a pripada Mauricijusu. Gledam proizvode, a žena, Kreolka, upita me odakle sam. Kada je čula, sa prilično dobrim akcentom mi reče: Dobar dan! Tako sam zavolela Mauricijus.
Prosečna plata oko 400 dolara
Zavisno odakle dolazite, ostrvo možete doživeti kao zelenu oazu, kao pustinju ili kao selo. Naši najčešći gosti su Francuzi i Južnoafrikanci i za njih je ovde raj. Za ljude koji vole trange-frange i gužvu, ovde je prilično pusto, a oni koji ovde žive, a nisu tu i rođeni, posle nekog vremena počinju da se osećaju kao da žive na selu. Rođeni Mauricijci su potomci nadničara iz Indije i Afrike. Prosečna plata im je oko 300-400 dolara, osećaju se „Mauricijcima” i uopšte ih ne zanima odakle su im preci došli, ali su im zahvalni što su taj korak napravili.
Retko ko od njih ima priliku da negde putuje zato što su im najbliža destinacija Sejšeli, koji su još manje naseljeni, ili Južna Afrika, na četiri i po sata leta. Tako da kada pričate sa njima, čujete da su ponosni na svoju lepu zemlju, ne znaju da ta zemlja ima bilo kakve probleme ili može bolje, jer oni za bolje ne znaju.
Leto traje cele godine
Ovo su veoma srećni ljudi jer im je toplo 365 dana godišnje. Najniža temperatura retko da padne ispod 20 stepeni na obali, kiše budu obilne i živopisne, ali sat vremena kasnije kao da ništa nije bilo, osim što je trava još zelenija a vulkanska brda još šumovitija. Iznad naše kuće često vidim zelene papagaje ili rajske ptice koje prelete, pa ne znam da li sanjam ili je to stvarnost. Na početku sam mislila, kao nomad veteran, „ma ovo će mi sve dosaditi”, ali, eto, svaki put kad pogledam okean, zastane mi dah...
Okean je svaki dan drugačiji, nekad tih, nekad namreškan, nekad zelen, nekad plav, a nekad siv. Nekad je tu jato brodica koji jure delfine, nekad su tu kitovi. Nekad kiša pada u ravnoj liniji, nekad je vetar nosi s jednog kraja na drugi. Nekad sunce utone u tirkiznu vodu, a nekad ga pokriju dramatični oblaci bas kad je najviše onih koji su na plažu doneli udobne stolice i flaše vina.
Život bez televizije i interneta
I tako nam nekako dani prolaze. Gledamo okean, gledamo raznobojno cveće koje raste svuda oko nas, pa čak i u krošnjama drveća, ptičice nas bude, TV nam ne radi, internet nam je loš. Nedostaje nam to što ne možemo da se šetamo osim na plaži, ovde je prosto važno voziti auto. Ulice su uzane, nema mesta za bicikle, i da biste stigli od našeg gradića do glavnog grada koji je udaljen oko 30 kilometara, treba vam čak sat i po vremena. Zato me više ne čudi kada mi neko kaže da ne može da dođe zato što živi na severu (ostrva), a to je daleko. Ovde sam naučila da je sve relativno, da je negde 40 kilometara normalna jutarnja vožnja do posla, a negde je to kraj sveta.
Glavni proizvod Mauricijusa su njegove banke i bilateralni odnosi sa velikim brojem zemalja, pa je zato odavde lako poslovati, posebno u Africi. Na Mauricijusu se gaji i droga našeg doba, šećerna trska. Pravi se rum, gaji se kokos i love se tune. Sve ostalo se uglavnom uvozi.
A vanila? Gaji se i vanila. Najsočnija, najmirisnija, najskuplja. Dodaje se najlepšim poslasticama u najboljim restoranima na svetu. Ali kad vanilu rasečete i probate, ona ima gotovo oštar, neprijatan ukus. Treba je umešnom rukom pomešati sa ostalim sastojcima da biste iz nje izvukli ono što tražite ili očekujete.", napisala je Danijela 2016. godine u okviru rubrike "Moj život u inostranstvu" koja se objavljuje na portalu dnevnog lista "Politika".
Kurir.rs/Politika
NE PROPUSTITE
