BEOGRAD/LOS ANĐELES - Američki biznismen srpskog porekla, Dobrivoje Tanasijević, još kao mladić napustio je bivšu Jugoslaviju i otišao u svet sa željom da postane uspešan fudbaler. Sticaj okolnosti i neočekivane prilike, odvele su njegovu karijeru u potpuno drugom pravcu.
U Americi poznat kao Den Tana, jedan je od i najuticajnih i najsrećnijih Srba u svetu, a naročito je cenjen u Holivudu, Londonu, Ženevi... Bez ikavog predznanja, u isto vreme bio je u tri biznisa. Glumio i pravio filmove, posedovao fudbalski klub, ali mu je najveću slavu i bogatstvo doneo restoran "Den Tanas" u Los Anđelesu koji i danas okuplja najveću elitu iz Holivuda, ali i iz celog sveta.
Kako je uspeo da ga kupi za jedan dolar, napravi od njega pravi "rudnik zlata" a zatim ga proda za milione, u isto vreme stekne ogromnu popularnost u filmskoj industriji i fudbalu, Dobrivoje Tanasijević ispričao je u intervjuu za Blic Biznis.
"U ugostiteljstvo sam ušao da spasim dva prijatelja koji su bili popularni i bogati ali su imali probleme. Da ne bi zatvorili restoran, ponudili su mi da ga kupim za 30.000 dolara. Kako ja nisam imao taj novac, dogovorili smo se da im dam odmah jedan dolar da uđem u biznis i da kasnije, u ratama po 10.000 dolara otplatim i ostatak. Tako sam sasvim neplanirano postao vlasnik američkog restorana kome sam promenio ime u "Den Tanas". U tom trenutku želja mi je bila da pomognem njima, a zapravo sam najviše pomogao sebi".
Restoran koji ste kupili nije bio poznat. Šta ga je "lansiralo" na listu među najboljima u Los Anđelesu, gde su najpoznatija holivudska lica čekali na rezervaciju mesecima?
- Kako bih ga "podigao iz pepela" , u restoran sam tada morao da uložim još nekih 20.000 dolara kako bi mesto zaživelo. Međutim, slabo je išlo. Česte su bile noći bez ijedne rezevacije. Posle dve godine muke, jedno veče sasvim slučajno ušla je grupa ljudi, i pošto su bili jedini gosti, rekao sam šefu kuhinje da im pripremi neku hranu, koja je njih oduševila. Istina je da smo imali najbolju hranu u gradu, ali za to niko nije znao.
- Desilo se da je jedan od tih gostiju bio glavni urednik za kritiku u hrani lista "Los Anđeles Tajms" čije je izdanje izlazilo u milionskom broju. On je posle nekih mesec dana napisao članak da je restoran "Den Tanas" najbolji italijanski restoran u Kaliforniji. Posle toga članka posao je uzleteo. Mi nismo mogli da primimo sve goste, a za jednu noć bilo je po 250 večera, a kapacitet restorana je 65 ljudi. Odjednom su svi želeli da posete moj restoran i od tada, pa do danas, ukupno 58 godina, nije bilo večeri da restoran nije pun. Rezervacije su se pravile mesecima unapred, a za veče smo odbijali preko 700 ljudi jer nismo imali mesta.
Prodao sam ga jednoj dami
- Stalno sam imao ponude, ali restoran nikada nije bio na prodaji. Zainteresovani su bili režiseri, poznati glumci, sportisti, biznismeni, milioneri i mulitimilijarderi. Govorili su mi: "Ako ikada odlučiš da prodaš ovaj restoran, molim te prodaj meni". Cifre su bile u milionima. Međutim, meni novac nikada nije bio prioritet.
- Kada sam odlučio da ga prodam, iz razloga jer više nisam mogao tome da se posvetim, početna cifra je bila 4 miliona, i želeo sam da ga prodam menadžeru restorana. Iz nekih razloga nismo uspeli da sklopimo posao ali se priča o prodaji pročula i u tih nedelju dana drugi su se takmičili ko će dati veću ponudu.
- Prodao sam ga jednoj dami, za mnogo više od moje početne cene. Imao sam sam jedan uslov, a to je da ne može da otpusti nijednog zaposlenog narednih 5 godina.
Jedna recenzija promenila vam je tok poslovanja. Svi su želeli da dođu i vide šta nudite, a čime ste ih pridobili da nastave da se vraćaju godinama?
U restoran su dolazila najpoznatija imena iz šoubiznisa, biznisa, milioneri, multimilijarderi. Svi oni želeli su da se osećaju kao kod kuće, i ja sam im to pružao. Moja formula uspeha je bila što sam zaposlio kvalitetne ljude, da sam ih plaćao dobro i za sve godine postojanja restorana samo sam jednog šefa sale otpustio.
Zaposlene nikada nisam gledao kao moje radnike, već kao članove porodice. Uvek sam govorio, ako možete sebe da unapredite odlaskom od mene, molim vas da to uradite, i ja ću vam u tome samo pomoći.
- U restoranu su radnici veoma važni jer oni oni imaju kontakt sa gostima, tako da oni mogu da vam pomognu da se gosti ponovo vrate a mogu i da vas upropaste. Restoran je od početnih 100 dolara prometa na dan došao na 20.000 dolara dnevno. To je postao jedan "rudnik zlata" i svi smo od toga dobro zarađivali. Konobari su u to vreme zarađivali 500 dolara dnevno samo od bakšiša, a plus su imali platu. Toliku zaradu tada nije imao ni potpredsednik države.
U jednom trenutku ste bili čvrsto rešili da "Den Tanas" ode u istoriju. Šta vas je navelo da nastavite da radite?
- Osamdesetih godina imali smo požar i ja sam bio spreman da to sve napustim. Smatrao sam da je pravo vreme da se povučem iz toga i pružim šansu drugima koji žele da dalje nastave. Međutim, stalni gosti restorana koji nisu samo bili poznata lica Holivuda, već su dolazili iz celog sveta, pisali su mi i molili da to ne radim, da treba da to obnovim zbog njih, jer je to njihova druga kuća. Tada sam shvatio šta tim gostima zapravo znači taj restoran. Obnovio sam ga posle dva meseca i tako je restoran nastavio da radi istim tempom do danas.
Osim ugostiteljstva, u isto vreme zarađivali ste u filmskoj industriji i fudbalu. Sva tri biznisa donela su vam slavu i popularnost, a od čega ste najviše zaradili?
- Definitivno od restorana. To je bio "rudnik zlata" i zahvaljujući njemu ja sam školovao moje ćerke u najboljim školama na svetu, obezbedio svoj život, život bivše žene, ali sam takođe od toga odvajao i ulagao u ove druge biznise u koje sam ušao ne zbog novca, već iz ljubavi prema toj profesiji.
- Najmanje sam zaradio na filmu, ali pošto sam studirao glumu, tu sam izuzetno uživao i postigao veliki uspeh. Sa filmom "Kičma" 1979. godine ušao sam u Kan, a naredne godine sa filmom "Poseban tretman" , što se Jugosaviji nije desilo 13 godina ranije. Godinama sam član Akademije filmske umetnosti u Americi, godinama sam bio u komitetu koji dodeljuje "Oskara" za najbolji strani i najbolji američki film. Filmsku kompaniju preuzela je moja ćerka Gabrijela Tana, i to je sada velika svetska kompanija.
Počeli ste sa malim ulogom. Brzo ste zaradili milione. Šta vas je vodilo kroz karijeru i da li ste imali postavljene cifre, koliko želite da zaradite?
- Nikada nisam želeo da zaradim neke velike cifre i nikada me nisu zanimale materijalne skupe stvari. Želeo sam da imam dovoljno da pristojno živim. Imao sam mnogo ponuda u životu, nudili su mi razne biznise, i mogao sam da postanem multimilioner, ali ja to nisam želeo. Prve pare u životu zaradio sam kao fudbaler u Evropi i Americi još kao mladić, i tada sam znao da neću moći ceo život da igram fudbal i da je to kratka karijera. Zato sam tada nastojao da osiguram sebe, i da ne dozvolim da zavisim od dece kada dođem u penziju. Da ne zavisim ni od jedne države i ni od jedne vlade. Mogu da kažem danas da sam u tome uspeo.
Kažete da ste u biznise ulazili naivno bez velikog znanja. Osim tog rizika, koliko ste rizikovali sa iznosima?
U biznis sam ušao slep, a uvek me pratila sreća
U biznis sam ušao slep, ali sam brzo naučio i napredovao. Uvek sam u biznis ulazio sa malo para, pošto nisam ni imao puno ali sa svesnim rizikom da izgubim i to što imam. Ipak, imao sreću da nikada nisam izgubio. Profitirao sam i u fudbalu i ugostiteljstvu i u filmskoj industriji. Ali sam na tome posebno zahvalan ljudima koji su radili samnom u svim tim poslovima, jer očigledno je da sam imao dobar osećaj i procenu da zaposlim prave ljude koji su mi kasnije mnogo pomogli. Bez dobrih saradnika nema uspeha ni u poslu ni u životu. Uvek sam to pratio i nikada nisam pogrešio.
- Mene je u životu pratila sreća pa sam uvek bez znanja imao sreću da u životu naletim na nešto a da niko ne zna o tome i da uspem u svom poslu bez znanja šta radiš i kako radiš. Dok sam živeo u Engleskoj, kupio sam kuću za milion dolara a zatim sam je kasnije prodao za 8 miliona. A bilo je još takvih prilika u životu koj su mi same dolazile.
Kurir.rs/Blic
NE PROPUSTITE
