VLASNICI MONE OTKRIVAJU KAKO SE GRADI USPEŠAN BIZNIS: Novac ne donosi sreću već porodica i zajedništvo
Recept Nada i Đorđe Momirović, osnivači jedne od prvih privatnih firmi u bivšoj Jugoslaviji, nakon 30 godina rada i formalno su kompaniju podelili na ravne časti i prepustili je dvojici sinova
Nada i Đorđe Momirović, osnivači nekad male porodične firme za kožnu galanteriju „Mona“, za tri decenije mukotrpnog rada stvorili su veliku i uspešnu firmu i onda odlučili da se povuku i kompaniju podele na ravne časti i prepuste je sinovima Tomislavu (36) i Urošu (34).
U novom hotelu „Mona plaza“ na Dorćolu, čije je zvanično otvaranje planirano za kraj januara, ekipa Kurira od roditelja i sinova saznaje da je prepuštanje kompanije naslednicima bilo planirano od početka stvaranja „Mone“. Zato su sinovi, i pre nego što su završili fakultete i zaposlili se u „Moni“, znali sve tajne porodičnog posla i bili pripremljeni da preuzmu odgovornost u upravljanju kompanijom.
Prema afinitetima
Ali pošto glava porodice Đorđe Momirović duboko veruje da je ortakluk dva brata nemoguć, pala je odluka da, shodno svojim afinitetima, Tomislav preuzme hotelijerstvo, a Uroš modni biznis.
- Duboko sam ubeđen da je ortakluk mnogo težak. Firma traži jednog čoveka i, ako postoji neki ortakluk, onda je moguć samo sa suprugom ili sa majkom. Mislim da čak ni sa ocem nije moguć. Imamo dva sina koji, hvala bogu, imaju svoje porodice i normalno je da oni samostalno treba da žive. Mislimo da je to dugoročno rešenje, da oni treba da se pomažu, ali da svako vodi svoj posao. Mlađi Uroš je diplomirani ekonomista, a Toma je pravnik, i kada sam slušao Urošev diplomski rad o pogonskom knjigovodstvu, shvatio sam da je on čovek koji naginje proizvodnji. Zato je bilo logično da se Uroš bavi proizvodnjom, a Toma turizmom - kaže Đorđe Momirović.
Iako su roditelji formalno biznis prepustili sinovima ove godine, oni faktički „Monom“ upravljaju već pet godina.
- Sasvim je normalno što sam sa svoje 63 godine sinu potpuno prepustio posao. Otkad smo počeli da radimo, sve vreme smo planirali ko će šta da preuzme da radi. Mlađi sin je sa tri godine počeo da slaže stvari u radnji, a bio je manji od tezge. Svi rezultati pokazuju da se firma poslednjih pet godina razvija i da sve bolje posluje. Roditelji veoma greše što misle da su deca mala i stalno bi nešto da ih savetuju. Kad nešto diskutujemo, vidim da sam sve manje u pravu, a sve više oni - ističe Đorđe.
On dodaje da njegovi sinovi nisu dobili ništa na zlatnoj tacni, jer su oni sve već imali, a sada su samo dobili odgovornost.
- Imali su da potroše, imali su svoje automobile, samo su sada dobili odgovornost i obaveze. U biznisu nema gomile para koje ne može da se potroši. Za 1.000 radnika mora da se obezbedi plata, da se plate porezi, koji nisu mali, da se vraćaju krediti. Oni su to dobili, ništa nije na zlatnoj tacni - objašnjava Đorđe, koji za sinove, ali i sve druge ljude u biznisu, ima važnu poruku.
- Porodica je najvažnija i zato moramo uvek da imamo vremena za nju, jer to je ono što donosi sreću. Mi imamo tri unučeta i četvrto na putu. To je najvažnije. Možemo da imamo i 100 hotela, ali ako Toma i Uroš nemaju stabilnu porodicu, to im ništa ne vredi. Novac ne donosi sreću, već porodica, međusobno poštovanje i zajedništvo - poručuje Đorđe.
Iskustvo i obrazovanje
Za razliku od njega, koji je Tomislavu potpuno prepustio hotelijerstvo, njegova supruga Nada pomaže Urošu oko modnog biznisa.
- Oni su i sposobniji, jači i bolji od nas. Drugačije su i obrazovani i vaspitani i više su videli nego mi. Mi smo došli iz socijalističkog sistema i prve smo generacije koje su gradile kapitalizam kod nas, a oni znaju šta je to i samo idu napred. Koliko god da oni sve to znaju, ljudsko radno iskustvo je dragoceno i zbog toga još radim - kaže Nada i priseća se kako je Uroš odmalena išao s njom u nabavku materijala i na sajmove tašni, i bio jako proračunat.
- Kad se premorim birajući materijale u nekoj radnji u Italiji, ja sednem i trgovac me ponudi kafom, a Uroš, koji je imao šest-sedam godina, kaže: „Neće kafu“, a onda meni šapne: „Mama, oni hoće da te osveže da bi im ti kupila još robe.“
Nada je ubeđena da će sinovi nadmašiti ono što su ona i suprug stvorili.
- Pošto smo zauzeli neke pozicije na tržištu, nadam se da će nas sinovi daleko nadmašiti. Danas preko interneta možete sve da završite brzo i da nikud ne mrdnete, a mi smo morali da putujemo na sajmove u Pariz, Milano, Firencu da bismo pratili kako se tamo radi. U vreme sankcija učili smo Italijane kako da nam preko Drača isporučuju sirovine, a da im ne zatvore radnje jer im je zakon zabranjivao izvoz u Srbiju. Dovijali smo se i smatrali smo da je to normalno jer smo navikli da se mučimo - ističe Nada.
(Kurir.rs / Slavica Tomčić / Foto:Ana Paunković)
MINISTAR MALI: Rastemo brže od proseka EU, želimo da se bavimo ulaganjem u infrastrukturu - EXPO nam je najveća razvojna šansa