Lazar je prošao dve transplantacije: Prvi donor bila mi je majka, a za drugu intervenciju dva puta sam išao u Belorusiju

Na listi za transplantaciju bio je do 2023, kada mu je, tek nakon dva poziva, u Minsku transplantiran bubreg. Ali Lazarev put od dijalize do života bez pomoći aparata bio je veoma izazovan. 

Proces lečenja Lazar je započeo na Dečijoj klinici u Tiršovoj. 

- Nakon osam meseci provedenih na hemodijalizi, majka mi je donirala bubreg. S tim bubregom sam normalno funkionisao do 2012. godine, kada je doslo do prestanka rada transplantiranog bubrega. Svoje dalje lečenje nastavljam u Kliničkom centru Srbije, a proces dijalize u Opštoj bolnici Sremska Mitrovica.

Kada bubrezi otkažu, prognoza je jasna, jedini pravac daljeg lečenja je dijaliza, a krajnjeg izlečenja - transplantacija.

- Tokom 2012. godine sam odradio celokupnu pripremu i stavljen sam na listu za transplantaciju. Majka mi je već bubreg dala, a otac ima dijabetes, tako da je lista bila jedino rešenje. Na listi sam bio do 2023. godine i tokom tog perioda nisam dobio nijedan poziv za transplantaciju.

Korona je sve usporila

Za bolnicu u Belorusiji Lazar je prvi put čuo još 2019. godine, ali je korona odložila odlazak. 

- Zbog pojave korone, morao sam da odložim taj odlazak, da bih 2022. godine ponovo pristupio prikupljanju dokumentacije. U septembru 2022. odlazim prvi put u Minsk na pripremnu kontrolu. Nakon te kontrole dobijam instrukcije šta od dodatnih analiza treba da uradim u Srbiji, kako bi se stekli uslovi da pristupim listi za kadaverične transplantacije u Minsku. Početkom marta sam prošao komisiju i ušao na listu. Prvi poziv za transplantaciju je usledio krajem aprila.

Ispostavilo se da organ donora ima maligne ćelije

Situacija se na žalost nije odvijala kako treba i po dolasku u Minsk Lazar saznaje da organ donora ima maligne ćelije i da se transplantacija neće raditi.

- Vraćam se u Srbiju, a sledeći poziv je usledio za nedelju dana. Transplantacija je urađena 5. maja 2023. godine. Tada ulazim u proces privikavanja i lečenja. Razlika između prve i druge transplantacije je ogromna, prvo iz razloga životne dobi u kojoj sam se nalazio, drugo iz razloga mesta, države u kojoj sam se nalazio. A i jedna i druga su sa sobom nosile dodatne izazove.

Predivan je osećaj kada znaš da više ne zavisiš od aparata

Lazar kaže da se sada oseća dobro i da je čak počeo i da trenira. 

- Moj život je sada život „normalne“ i zdrave osobe. Počeo sam da treniram, tri puta nedeljno. U poslednjih godinu dana, istrčao sam tri trke dužine pet kilometara. Predivan je osećaj kada živiš i znaš da ti život ne zavisi od rada aparata. Neprocenjivo. 

Moramo podizati svest o važnosti doniranja organa

Lazar ističe da svest o važnosti doniranja organa možemo da podignemo upravo životnim pričama ljudi koji čekaju na transplantacije i koji su transplantirani.

- Takođe i pričama njihovih porodica i stalnoj borbi. Meni su mnogo pomogla Udruženja čiji sam član dugi niz godina. U njima su ljudi koji dele istu muku, koji se bore za svoj i živote mnogih drugih ljudi. To je zajednica, to je porodica. Tokom marta meseca, tačnije 13. marta povodom Svetskog dana bubrega, Udruženje „Zajedno za novi život“ organizuje tribinu, gde će prisustvovati veliki broj pripadnika struke iz oblasti Nefrologije, iz naših najeminentnijih zdravstvenih ustanova. Upravo ovakve tribine, imaju za cilj širenje svesti o važnosti doniranja organa - kaže Lazar. 

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

Pročitajte i ispovest Jakše Vućurevića kome je takođe transplantiran bubreg, a njegov donor bila je njegova mama. Jakša je sada na masteru, istrčao je polumaraton, putuje, planinari.