Kao na filmu: Radoslav Tripković se vratio u Ridjicu, otkupio dedovinu i od nje napravio imperiju
Porodica Tanurdžić odavno je poznata u Vojvodini, naročito u Novom Sadu, ali nisu sve njene grane bile imućni veleposednici čijeg se bogatstva pribojavao čak i bečki dvor.
Jedna od skromnijih linija ove porodice stigla je u ove krajeve sa patrijarhom Čarnojevićem. Najpre su se nastanili u Sentandreji, a potom su se kretali ka jugu, sve dok nisu dospeli u malo selo Riđicu, u blizini tadašnjeg vojnog šanca, a kasnije i slobodne kraljevske varoši Sombor.
Generacije Tanurdžića u Riđici vredno su radile i skromno živele, u maloj kući na samom ulazu u selo. Tako je bilo sve do kraja 20. veka, kada je preminuo poslednji muški potomak tog prezimena, Stevan, a njegovi potomci, zajedno sa porodicom supruge Djurdjinke, preselili su se u grad.
Kao što to često biva, kuća i vinogradi su vremenom promenili vlasnike i činilo se da će sećanje na ovu porodicu polako izbledeti. Međutim, Stevanov unuk, Radoslav Tripković, odlučio je da vrati ono što je nekada pripadalo njegovom dedi. Nakon dvadeset godina rada u struci, kupio je hektar skromne, peskovite ridjičke zemlje, izuzetno pogodne za vinograde, upravo one koja je nekada bila dedovina.
- Godinu dana kasnije zasadili smo lozu, a 2016. otvorili vinariju „Vrt“ u Somboru, ali je nešto još nedostajalo - priča Radoslav dok vatra pucketa u staroj seoskoj peći u dedinoj kući.
- Na našu sreću, ovu staru bačku kuću mog dede po materi uspeli smo da kupimo godinu dana po otvaranju vinarije, koliko su nam prilike dozvolile da je obnovimo, ali i da pokupujemo svu zemlju koja je dedi Stevi pripadala i ponovo je vinogradima ulepšamo. Zaredali smo po selu, pronalazili i stvari i nameštaj iz dedine kuće koje su bivši vlasnici rasprodali ili razdelili, pa i danas doručak i ručak u vinogradu pri berbi ili rezidbi razglasimo deda Stevinim zvonom. Vratili smo se na svoje - kaže Radoslav emotivno.
Danas u gradsku kuću odlazi samo povremeno. Da nema sina Ognjena, maturanta, ni supruga Gabrijela ne bi često boravila u Somboru, jer su ćerke Dunja i Andjela već odrasle i aktivno pomažu u degustacionim salama, kako u gradu tako i u Riđici, kao i u savremenoj vinariji koja je nikla odmah iza dedine kuće.
Da se trud i rad u rodnom selu isplate, potvrđuju i brojne nagrade koje Radoslavova vina osvajaju širom sveta, od Londona i Beča do Beograda, gde je njegov „Pino griđo“ proglašen za najbolje belo vino na Balkanu.
- Sa još nekoliko mlađih ljudi koji su se odlučili za moderniji pristup, krenuli smo u obnovu zasada, a unapređena tehnologija daje rezultate. Trenutno je u selu pet registrovanih vinarija, mada je proizvođača daleko više, pa imamo i udruženje vinogradara i vinara koje se izborilo za zvanični povratak na mapu subotičkog vinogorja kojem geomorfološki pripadamo. Baš kao što i ja i moja porodica pripadamo Riđici - zaključuje Radoslav, uz tihu misao da deda Steva, negde odozgo, sa zadovoljstvom posmatra kako napreduje imanje koje mu je unuk ponovo oživeo.
Biznis Kurir/Dnevnik.rs
