Pre ravno sedam decenija Borivoje Radovanović, tada mladić od 23 godine, položio je ispit i dobio majstorsko pismo. Postao je majstor kovač. Otprilike isto toliko živi i njegova kovačnica, u kojoj je ovaj širom paraćinske opštine poznati majstor potkivao konje, klepao oraonike za plugove i sve drugo što treba za poljoprivredne mašine, motike, sekire...

Nema šta sve majstor Bora nije radio sa gvožđem. 'Obuvao' je točkove šinskim kolima, pravio gvozdene ograde. Danas, njegova kovačnica u Popovcu još postoji u autentičnom izdanju, a čuva je mlađi deo porodice Radovanović. Zapravo Radovanovići je čuvaju, a Milovanovići - koriste, kroz smeh objašnjavaju oni, budući da kovačko znanje nije nasledio Borin sin Miroslav već ga je u kuću vratio njegov zet Vlada.

- Prvi kovač u selu bio je moj pokojni stric, pa odmah zatim moj otac Borivoje Radovanović. Majstorsko zvanje stekao je 1954. godine, pre toga učio je za kovača u Paraćinu. Bio je šegrt, radio je uglavnom poklepicu za sekire i kod gazde i kod kuće. Kad je taj njegov majstor umro, otac je otkupio alat od njegove porodice i preselio radnju ovde, u svoje domaćinstvo. Napravio je radionicu, kovačnicu koju smo mi kasnije renovirali, ali su ostali svi autentični alati iz tog vremena. Bora je nažalost rano umro, sa svega 68 godina - priča njegov sin Miroslav (70), prisećajući se kako je nekada posla za kovača bilo mnogo.

- Kao dete sam okretao ventilator, 'duvao' vatru, dok su otac i majka Anđelka iskivali ploče. Otac je koristio najviše drveni ugalj koji smo sami pravili u Sisevcu. Donosili smo i rtanjski, kameni. Tim ugljem je razgrevao gvožđe koje je potom obrađivao, a gvožđe se kupovalo na meru. Potkovice je, inače, pravio uvek četvrtkom i petkom, a potkivao vikendom. Najviše konja bilo je u Batincu, svako domaćinstvo imalo je najmanje par. Pre podne otac je radio u cementari, a popodne u kovačnici. Fabrika je tad imala tri kovača, a posla je bilo previše oko mašina. Popravljao je i sve što treba u seoskoj školi, ali to nije naplaćivao. Radio je još i za vojsku i policiju, održavao privremene zatvorske ćelije u Paraćinu - seća se Miroslav.

Mada je odrastao pored kovačnice, Miroslav se nije previše interesovao da nastavi očev posao. Radio je u fabrici i bavio se poljoprivredom. Tradiciju majstor Borivoja, danas baštini Vladan, Miroslavljev zet, suprug kćerke Mirjane koja je, posle udaje, sa mužem ostala u roditeljskom domaćinstvu.

Vladan je zaposlen u poznatoj privatnoj firmi ali mu majstorisanje ide izvanredno od ruke. Tast veli da se on razume u bravariju i mehaniku iako je bio samouk. Sve zna da napravi za kuću i kome šta treba u komšiluku. Očas posla u kovačnici naoštri noževe, motiku, popravi neku poljoprivrednu alatku...

biznis.kurir.rs/Novosti