MILAN OTIŠAO U INVALIDSKU PENZIJU PA POČEO OVIM DA SE BAVI: Najviše zaradi oko praznika, a sa jednim proizvodom ne zna šta će

- Ovaj posao morate voleti i znati. Koliko vi date ovcama, toliko će vam i one vratiti.

Ostao sam bez žene, koja je bila moja velika podrška. Sada sve sam radim, krenem ujutru sa ovcama kroz livade do Vranjaša. Budemo napolju i do devet uveče sa njima – dalje će Milan, kome je desna ruka u ovom poslu pas pulin.

Bez pulina i bojtarskog štapa čobanin nije čobanin. Mada, znaju ovce i same put, ali ja pazim na svaki njihov pokret dok pasu. Čim vidim da neka šanta, odmah je uhvatim i očistim joj nokat. Ovce najviše daju mleka od zelenila. Džabe zobanje, detelina i sve ostalo, ako nema zelenila. Daju one mleka i tokom zime kada su mahom unutra, ali ne toliko koliko sada kada je sezona ispaše.

Međutim, radni dan čobanina ne prestaje ni tada, jer često ustaju i noću, naročito kada je sezona jagnjenja. "Tada i po dva, tri puta ustajemo kako bi odmah zbrinuli jaganjce. Ima koja se sama ojagnji, a nekima treba pomoć".

Milan se snašao ako se desi da se ovca ojagnji usput, na livadi. Nekada je mogao da pozove ženu. Ona dođe po jagnje, sada to mora sam. Poneo je vreću, pa ako se ovca ojagnji, on jaganjce stavi u vreću pa na leđa.

"Nisam imao drugog načina, tačno vidim kada će se ovca ojagnjiti, pomognem, uzmem male jaganjce i ponesem ih u vreći, nežno, vodim o njima računa, do kuće", priča Milan čobanske priče.

Ovo nije lak posao i veoma je odgovoran. I da znate, čobanin i alkohol ne idu zajedno!

Milan Bagić se doselio u Manđelos iz Bosne. Žena, mala deca, moralo se raditi i graditi. "Ne mogu ja da sednem ispred kafane i pijem pivo, a ništa od kuće, šta bi reklo selo, sramota je to. Tako i danas, retko popijem, a i posao zahteva da čoban mora da bude svestan dok je sa ovcama, one idu gde hoće, pa moraš da ih paziš", priča Milan.

Čobani su važna karika u ovčarstvu i teško je danas naći čoveka koji želi da se posveti ovom zahtevnom pozivu. Mladi se retko odluče da budu čobani. Danas su zarade ovčara slabe, nisu ni približno kako se nekada uveličava u pričama. Mladi će se odlučiti da budu čobani, ali, u Švedskoj, ako može. Dobar čoban mora više da se ceni, jer čobana biti neće. Čoban je zauzet čitav dan, nema slobodnog vremena ni leti ni zimi, ukazuje Milan i dodaje da je zarada od prodaje jagnjadi izvesnija samo do majskih praznika, a potom cena pada.

Jagnjad se trenutno prodaje od 250 do 300 dinara. Bilo bi dobro da ima organizovanog otkupa, a ne da se jagnjad od slučaja do slučaja prodaje nakupcima, objašnjava Milan probleme na koje nailazi.

On dodaje i da runo koje daju ovce, nekada je bilo na ceni. Ko je šišao ovce i imao vunu, taj je bio bogat čovek. Danas kilogram runa ne vredi više od 40 do 50 dinara.

"U kući imam vune od predhodne dve sezone, niko je neće, a ni ja ne znam šta ću sa njom“.

U svom gazdinstvu vredni domaćin ima oko sto grla ovaca. Svakodnevno ih Milan izvodi na obližnju livadu na periferiji sela koja obiluje svežom travom, polako stignu i do Vranjaša, gde se ovce napiju vode, ali još jedan problem na koji ukazuje je taj i da livada ima sve manje, a ovcama treba sveža trava.

Stara narodna „koliko ovaca toliko i novaca“ prestala je odavno da važi, biti čobanin nije lako, a kako više niko ne želi da čuva ovce, čobani će biti u potražnji – zaključuje vredni čobanin Milan Bagić.

(Kurir.rs/D.Š.)