Verica Tanasić (44) nije uspela da se zaposli kao arheolog, ali ipak živi od kopanja. Dok čeka da je pozovu da istražuje nalazišta, u selu Culine kod Malog Zvornika sadi beli luk.
Zahvaljujući "rezervnom zanimanju", ove sezone bi trebalo da sa njive ubere prosečnu godišnju platu arheologa. A osim ovog povrća, zasadila je i lešnike. Od njih ove godine ne očekuje naročit prinos, ali kaže da je zato važno da se čovek ne osloni na samo jednu profesiju, kao ni na samo jednu biljnu kulturu.
Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali radi na projektima, po nekoliko meseci godišnje.
- Kada sam 2008. godine diplomirala, nisam imala puno šansi da se zaposlim. Zbog zabrane zapošljavanja u državnom sektoru je bilo teško čak i da odradim pripravnički staž. Onda sam 2015. odlučila da sebi napravim neki posao i zasadila sam malu plantažu lešnika. Nastradao je od plamenjače i ovo mu je jako loša godina, tako da je tu sada luk, kao neka rezerva - priča Verica dok na čardaku priprema glavice koje će uplesti u venac za prodaju.
Po pozivu radi u struci, uglavnom leti
Kaže da od arheologije nije odustala, ali da je na vreme shvatila da od nje neće zaraditi penziju. Kao i većina kolega, radi samo kada je pozovu iz muzeja i zavoda za zaštitu spomenika kulture, po nekoliko meseci godišnje, najčešće leti, a to ostavlja prostor za slobodno vreme, pa je odlučila da popuni rupu u budžetu.
- Posao arheologa se ne radi brzo, morate pažljivo da iskopavate i da pazite na sve što nađete, da se nešto ne ošteti, mora polako da se radi. To je posao koji zahteva strpljenje. Plata je u proseku oko 500 evra, u zavisnosti od muzeja, ali u lokalnim malim muzejima ne izdvajaju više od minimalca za arheologa, dok je dnevnica oko 5.000 dinara kada se radi na većim projektima - priča Verica Tanasić.
Ideju da sadi baš beli luk dobila je kada se razbolela. Zahvaljujući njemu, uspela je da popravi imunitet, ali i da se reši alergija i dosadnog kašlja.
- Da bih popravila imunitet, počela sam da tražim i da kupujem beli luk, ali sam brzo shvatila da mi to uvozno povrće uopšte ne odgovara. Mama je imala određenu količinu, ali je to bilo nedovoljno. Zato sam odlučila da od nje uzmem seme i započnem svoju proizvodnju. Onda sam od ta dva kilograma prve godine dobila 20 kilograma luka i odlučila sam da sve to ponovo zasadim i da proizvedem svoje seme. Taj domaći beli luk, koji se u malim količinama u našoj porodici sadio 50 godina, mi nikada nije smetao, kao industrijski. Blag je i ima fantastičnu aromu i ne oseća se – kaže Verica.
Smatra da je svaki domaći luk kvalitetniji od uvoznog i da onaj koji kod nas uspeva ukusniji i zdraviji.
Dedina njiva bolja od teretane
Osim što je želela da sama proizvede povrće koje joj pomaže da ojača imunitet, ideja koja je podstakla je bila i da ne pusti da zaraste imanje koje joj je deda ostavio, a i da se bavi fizičkom aktivnošću.
- To mi je bio jedan od zadataka, da ne dozvolim da zaraste njiva koju je moj deda kupio i nama ostavlja. S druge strane, ne moram ja da idem u teretanu i na aerobik, ja dobru liniju mogu da postignem i na njivi kopajući. Idi trči po njivi, saginji se, uspravljaj se, na svom si imanju, niko te ne tera i možeš sam da diktiraš tempo kojim ćeš da radiš. To su sve prednosti ovog posla, nije to neka zarada, da ću se ja sad obogatiti, ne mogu milione zaraditi na tome, ali mi daje osećaj sigurnosti i zadovoljstva – priča Verica Tanasić.
Kaže da je od 20 kilograma semena prošle godine dobila oko 200 kilograma luka, od kojih je polovinu rasprodala, a polovinu zasadila ove sezone.
- Ove godine sam skoro tonu dobila, što je dobar rod. Kilogram semena treba da da novih 10 kilograma luka. Zasadila sam ga na oko 15 ari. Zajedničko za arheologiju i poljoprivredu je samo zemlja i kopanje. Sve ostalo sam morala da naučim. Puno sam čitala, ali sam mnogo slušala i savete starijih i iskusnijih, naročito mi puno pomažu mama, rođake i komšinice. Imali smo i eksperimente, zašto se nešto desi, a istražujem i dalje. Kažu da ne treba saditi sredinu iz luka, već samo okolo čenove. Ja sam ih zasadila i glavice su ispale dobre. Razbijamo sve tabue o belom luku - kaže uz osmeh Verica.
Dodaje da je proizvodnja zahtevna, jer sve mora da se radi ručno, svaki čen da se stavi u zemlju i da se duboko i dobro zatrpa, a to ne može nijedna mašina. Osim toga, mora i da se okopava bar jednom ili dva puta, ali najdosadnija je trava, koja mora da se čupa više puta.
- Ove godine bukvalno nisam, što bi se reklo "izlazila" iz luka, jer je zbog kiše bilo mnogo trave. U tom smislu je zahtevna proizvodnja. Nisam imala velika ulaganja za početak proizvodnje, jer sam imala domaće seme. Ulaganje je da se sredi njiva, da se poore, da se nakon toga isfrezira i za sadnju i branje su potrebni radnici. Dnevnica je oko 4.000 dinara, ali ja imam sreće što ovde na selu, strine, ujne, tetke pomažu i onda je to lakše. Posao je da se naprave te gredice u koje će se saditi i da se to pobode. Imala sam šest žena, ali smo sigurno tri dana sadile tu količinu. Dosta vremena oduzima i da se luk skine sa glavice i da se čenovi pripreme za sadnju - objašnjava Verica.
Uskoro i na pijaci
Kaže da je najbolji period za sadnju u februaru ili martu. Dodaje da nema sertifikovanu organsku proizvodnju, ali da teži da luk bude što prirodniji.
Do sada je uglavnom veći deo prodala prijateljima i poznanicima i po preporuci, a planira da proba i na pijaci. Ako uspe da proda sve ove godine, sledeće godine planira da zasadi mnogo više.
- Imam lešnik, imam luk, pa ću period kada nisam na projektima popunjavati time. Prodam pet kilograma luka, pa se dopuni budžet. Oseća se čovek sigurnije kada ima proizvod koji može da unovči, da ne zavisim samo od projekata, jer ih prosto nema toliko da bude dovoljno za celu godinu, pa sam sebi smislila da radim još nešto u životu - poručuje Verica Tanasić.
kurir.rs/Infostud
NE PROPUSTITE
