VINARIJA "KARMEL: Osnovao je Rotšild 1882. godine - prva je, najstarija i najveća u Izraelu (FOTO)
Tamo gde je Isus pretvarao vodu u vino, danas vešti vinari spajaju sunce, Svetu zemlju i grožđe u kvalitetne napitke tražene širom sveta. Na obroncima planine (zapravo brda) Karmel arheolozi su utvrdili da ljudi u kontinuitetu žive čak šeststo hiljada godina. Tu je pronađena najstarija alatka za mlevenje, stara tričavih trista pedeset hiljada godina, a pronađene su i prastare prese za vino i ulje. Ovo je poslednje zvanično otkriće naučnika sa Instituta za arheologiju „Zinman“.
Otpadne vode
Retko gde je na svetu istorija vina tako bogata kao u Svetoj zemlji. Vino je ovde stvarano još pre šest hiljada godina. Tako na naivno pitanje: „Koliko dugo izvozite vino?“, može da usledi neobičan odgovor: „Barem od 3.150 godine pre nove ere“, kada datiraju najstariji dosad pronađeni dokazi o izvozu u Egipat.
No, istoričari su utvrdili da stari narodi Svete zemlje nisu voleli samo magičan crveni napitak. U jednoj pećini otkrivena je vrsta praistorijskog piva, starog oko 13.700 godina.
Mnogi zamišljaju Izrael kao beskrajnu pustinju. Zna se da su temperature u ovom predelu nemilosrdne, da zemljište nije ni približno plodno kao u mnogim drugim krajevima planete. Neverovatnom upornošću kanalima i cevima za navodnjavanje premrežene su pustinja i kamene brdske padine. Voda stiže iz fabrika koje najnovijim tehnologijama, ovde smišljenim ili znatno unapređenim, prerađuju morsku vodu i otpadnu vodu iz kanalizacije.
- Kada voda iz kanalizacije prođe ceo proces koji smo osmislili, ona je hemijski čistija nego uobičajena voda za piće. No, kako ljudi i dalje imaju predrasuda i nerado piju vodu koja je bila u WC šolji, uglavnom je koristimo za navodnjavanje u poljoprivredi - priča mi Arči Bivas, stručnjak za vodovod koji je učestvovao u izgradnji najznačajnijeg beogradskog vodohranilišta Makiš, a svojevremeno je bio i u upravi vodovoda u Tel Avivu. Zbog velikih potreba poljoprivrede, Izrael je verovatno jedina zemlja na planeti koja ima manjak otpadnih voda!
Rezultat je neverovatan: nigde na planeti pustinja nije toliko zelena kao u Izraelu, pretvorena u nepregledan niz travnjaka, voćnjaka i šuma.
- U pustinji ćeš retko videti obične šume. Genetski smo ih modifikovali tako da su teško zapaljive - priča mi Bivas.
Prva fabrika flaša
Priča o Zihron Jakovu, malenom naselju na svetoj planini Karmel, vezana je za Balkan. Novo naselje su osnovali rumunski Jevreji 1882. godine uz podršku barona Edmonda Džejmsa de Rotšilda. Nazvali su ga po njegovom ocu Jakovu. Rotšild nije samo kupio zemlju i finansijski pomagao doseljenike već je direktno učestvovao u obnovi vinarstva i vinogradarstva. Njegovim sredstvima je izgrađena fabrika za proizvodnju vinskih flaša - prva fabrika u otomanskoj Palestini, a pod njegovim nadzorom otvorene su i prve dve vinarije. Zahvaljujući njegovim investicijama, omogućeno da osrednje plodno zemljište izdržava desetostruko veće stanovništvo. Možda Rotšilde ne prati dobar glas drugde u svetu, jer bogatstvo sa sobom često vuče razne vrste mahinacija, sumnji, teorija zavere, no na planini Karmel njemu su podignuti spomenici i desetine hiljada ljudi i danas, skoro sto godina posle njegove smrti, zahvaljuju mu na pomoći. Zato su večno počivalište i on i njegova supruga pronašli baš ovde, u prostranom parku na vrhu brda sa divnim pogledom, a grob im, između ostalog, održava i srpski Jevrejin Paja Beno iz Novog Sada. Kada sam se sa njim čuo telefonom, oduševio me je snažnim banatskim akcentom.
Vinarija „Karmel“, koju je osnovao Rotšild iste godine kada je osnovan i grad 1882. godine, prva je i najstarija izraleska vinarija čija fabrička postrojenja dominiraju gradom, najveća je vinarija u Izraelu i drži skoro polovinu celokupnog tržišta. Sa petnaest miliona flaša godišnje, izvozom u četrdeset zemalja i hiljadu i četiristo hektara pod vinogradima, vinarija je čudo tehnologije, uspeha i kvaliteta. Ona je lakmus napretka u zemlji: bila je prva fabrika u koju su stigli struja i telefon, a ovde je kao službenik radio i prvi premijer nezavisnog Izraela David Ben Gurion. Vinarija je posvećena istoriji: obnovili su vinograde u pustinji na mestima na petsto metara nadmorske visine, sa veoma hladnim noćima a vrelim danima, gde su arheolozi utvrdili da su vina pravljena i u dalekoj prošlosti.
Ne čudi što je maleni grad sav posvećen vinogradarstvu. Po zidovima su grafiti i crteži devojaka koje jedu grožđe i staraca sa dugim brkovima kako ispijaju vina; jedna od glavnih ulica nosi naziv Vinska, a izložbena postavka vinarije „Karmel“ nosi naziv „Vino i kultura“. Po gradu su oblepljene fotografije proizvođača vina i starih birtija i vinskih magacina stare barem stotinak godina, a čak su i pekare i restorani prilagođeni tako da služe poslastice koje najbolje idu uz čašicu tačno određenog vina koje se proizvodi tu iza ćoška. Stare mašine postavljene su kao spomenici, a bezbrojne flaše kvalitetnih vina izložene kao najznačajniji eksponati u muzejima, ali i restoranima.
Rumunski koreni
Vinarija „Somek“ sušta je suprotnost vinariji „Karmel“. Jedna porodica, koja je ovde takođe stigla iz Rumunije pre jednog i po veka, poželela je da proizvodi vino u dvorištu svoje kuće. Zanimljivo je da su još od 1882. godine uzgajali vinograde - već pet generacija izuzetnog rada i ukusnih plodova koje su prodavali drugim vinarijama i fabrikama.
Uzor i inspiraciju porodica Somek dobila je tokom proputovanja Evropom i poseta vinarijama u Francuskoj.
- Pre nekoliko decenija mala privatna vinarija bila je nepoznat koncept na Bliskom istoku. Sva vina su proizvodili veliki proizvođači. Mi smo bili pravi pioniri 2003. godine - priča mi Hila Somek, koju je vinogradarstvo toliko zainteresovalo da ga je studirala u Australiji da bi porodici pomogla da ostvari svoje snove.
Porodica Somek otišla je korak dalje. Prave vino samo od svog grožđa sa tačno određene lokacije, a u glavnoj vinariji rade samo članovi njihove porodice - muž, žena i dvoje dece. Proizvode trideset hiljada flaša godišnje i nemaju nameru da povećavaju proizvodnju uprkos velikoj potražnji, ali imaju nameru da poboljšaju kvalitet. Proizvode čak trinaest različitih varijeteta vina.
- Mediteranska klima pogoduje vinogradarstvu, pa uzgajamo tipične mediteranske sorte. Dokle god imamo vode za navodnjavanje, temperature nisu problem. Na naše vinograde duvaju jaki morski vetrovi, a postoje samo dva godišnja doba: osam meseci je toplo, a četiri meseca je - mnogo toplo! - svedoči o stvaranju vina i životu na planini Karmel Hila Somek.
Vino skladište u buradima od francuskog hrasta, koja menjaju na svakih pet-šest godina. Opisuje kako vino povlači ukuse iz buradi; kako istu sortu raspoređuju u buradima različite starosti, pa ih zatim mešaju da bi dobili ujednačen ukus, ali i kako tačno znaju koje vino treba da se smesti u bure tačno određene starosti. Uparivanje vina i buradi prava je veština, u kojoj su postali majstori. Hila mi opisuje kako burad dodaju ukus čokolade i ekspresa u vino, a ako požele da se oseti ukus voća, onda dodaju pravo voće, koje takođe ovde uzgajaju. Jer, pored vinogradarstva, bave se i voćarstvom: njihov nar, nektarine, guava i breskve veoma su traženi.
- Čak šezdeset odsto vina koje proizvedemo prodamo ovde, na licu mesta, u našoj kući - kaže mi Hila, kojoj nije teško da za velike grupe organizuje pravu trpezu, tokom koje se probaju vina, dok većinu poslastica priprema njena stara svekrva. „Dvadeset odsto proizvodnje otkupe nam restorani, a preostalo izvozimo u SAD, Nemačku i Japan.“ Začudilo me je: otkud to da daleki Japan odavde uzima vino za najelitnije restorane?
- Sami su nas pronašli. Poslali su eksperte da obilaze svet i tragaju za kvalitetnim vinima, pa su stigli i do naše kuće pre nekoliko godina.
Hila mi priča kako ovde prave samo suva vina, te navodi mnoge tehnikalije, ali priča i o branju grožđa, koje se, uprkos modernim tehnologijama, ovde radi ručno, i to isključivo u rano jutro, te se plodovi za svaki vinski varijetet beru zasebnog dana. Celokupan život i rad sažima u jednu rečenicu: „Pravimo dobra vina i u tome uživamo.“
