Kada se piše o davalaštvu krvi, gotovo uvek su „svetla reflektora“ usmerena ka potrebama za krvlju ili direktno ka dobrovoljnim davaocima, dobrim ljudima koji deo sebe daju zato da bi drugi preživeli ili ozdravili.
Ovog puta, idemo u susret priči jedne Tanje koja je primila krv i koja ne poznaje tu dobru osobu koja joj je pomogla kad je imala težak porođaj. „Imala sam 34 godine kada sam otišla na porođaj sa drugim detetom-znala sam da mora biti carski rez i mislila sam da sam dobro pripremljena jer sam celu proceduru već prošla prilikom prvog porođaja“ priseća se ona. „Probudila sam se uz bocu kiseonika i što me je posebno iznenadilo, priključenom jedinicom krvi, odnosno, kasnije sam saznala, krvnom plazmom“. Kaže da nikad nije saznala šta se zapravo dogodilo i zašto joj je ova terapija bila potrebna, osim da je u nekom trenutku nešto očigledno krenulo loše i da joj je transfuzija krvi spasila život i zdravlje. „Vrlo je teško opisati osećanja koja te ophrvaju dok ležiš bespomoćno, u bolovima i brigama i posmatraš kako nečija krv klizi u tvoju venu. Možda zvuči kao kliše ali, vrlo jednostavno-imala sam neopisivu grižu savesti što nikad nisam dala krv“ priča nam Tanja Bakračlić, majka dvoje velike, uspešne dece i sama uspešna u svojoj karijeri. Da može, sve bi promenila, ali okolnosti su bile takve da sama nikada nije uspela da da krv. Zato volontira i pomaže akcije davanja krvi u svom preduzeću, svesna da je krv svakodnevno potrebna i ponosno ističe: „I sin i ćerka, čim su postali punoletni, odmah su dali krv. Moja misija je doživotna“.
