Nemanja Aleksandrović, volonter Crvenog krsta, višestruki davalac krvi i strukovni medicinski radiolog pre petnaest godina ušao je u Crveni krst i, maltene, nikada iz njega nije izašao. Volontirao je u prvoj pomoći, radio kratko na mestu saradnika za davalaštvo krvi Crvenog krsta Voždovac, sada je zaposlen u Centru za radiologiju pri klinici za kardiovaskularne bolesti Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije, ali srce ostalo u Crvenom krstu.
Za sve je „kriva“ starija rođena sestra koja je pre Nemanje počela da volontira u Crvenom krstu.
„Video sam da ona stalno negde ide, ima društvo i ide na kampove, pa mi se to dopalo“, kaže Nemanja kroz osmeh.
Nema oblasti rada Crvenog krsta u kojoj nije učestvovao.
Smeje se kad priča o tome kada je prvi put dao krv. Užasno se bojao igle još iz detinjstva i na svaki način izbegavao da bude u situaciji da ga neko pozove da da krv, ali su saradnici Crvenog krsta i Instituta za transfuziju krvi Srbije sa kojima je organizovao redovne akcije dobrovoljnog davanja krvi to primetili, i na Bogojavljenje 2012. godine, više u želji da „otkači“ kolege koje su ga neprestano zapitkivale kako može da organizuje akcije a ne daje krv, obećao da će dati krv ako akcija bude „slabija“, da makar on bude dvadeseti.
Tako je i bilo, tog dana je svega devetnaest osoba dalo krv, a Nemanja je bio dvadeseti.
„Svoj strah sam prevazišao tako što sam krenuo ka njemu“, priseća se.
Od tada, nema srećnijeg momka od njega.
“Kao radiološki tehničar, radim na Klinici za kardiovaskularne bolesti i učestvujem u radu u operacionim salama i angio sali, na operacijama srca. Nisam direktno uključen u transfuziju, ali vidim šta se dešava, čujem o čemu razgovaraju kolege, vidim potrebe, znam da su najmanje tri jedinice krvi potrebne samo za jednu operaciju“, kaže Nemanja.
Rado se seća svojih početaka u volontiranju pri Crvenom krstu, a posebno je ponosan na „vrhunac“ svog volontiranja, kako je sam rekao, kada je, kao osoba sa mnogo iskustva i obuka bio u prilici da učestvuje na međunarodnom kampu „Atlantis“ na Kipru 2017. godine i predstavlja Crveni krst Srbije, ili kao iskusni predavač na Siciliji na seminaru u migracijama 2015. ili kao mladi realizator programa za decu iz siromašnih porodica u objektu Crvenog krsta Srbije u Baošićima 2018. godine.
I danas je u Crvenom krstu, sada kao član Upravnog odbora „njegovog“ Crvenog krsta Voždovac, a sa smehom se i seća seminara iz oblasti dobrovoljnog davalaštva krvi „u Babama“ kada je bio zadužen kao volonter za ozvučenje, koje je u nekom trenutku nestalo...
Od kada je počeo da radi, manje vremena ima za aktivno bavljenje volontiranjem ali i sam kaže „i davanje krvi je neka vrsta volontiranja“.
Obavezno daje krv 31.12 u Institutu za transfuziju krvi Srbije, u Svetog Save-kaže: „To mi je tradicija. Volim da nekog obradujem tako za Novu godinu“.
Nemanja je poslednji put dao krv pre desetak dana u transfuziomobilu koji je bio postavljen na uglu Ustaničke i Vojislava Ilića i to 45. put!
Najviše voli da pomaže ljudima koji se boje da pristupe davanju krvi jer je se i sam plašio:
„Krenite ka svom strahu, znam da možete da ga prevaziđete, a svakako ćete pomoći nekome“ tvrdi Nemanja.
