RADMILA IVETIĆ, PREDSEDNICA BANKE HRANE BEOGRAD ZA KURIR: Svako od nas baci po 35 kg hrane, to bi nahranilo sve gladne u Srbiji

Mislite o tome: U državi u kojoj pola miliona stanovnika nema hleba da jede godišnje se baci 247.000 tona hrane, što bi bilo dovoljno da svaki građanin koji živi u apsolutnom siromaštvu ima tri obroka dnevno

- U svetu se baci trećina proizvedene hrane - oko 1,3 milijarde tona godišnje u vrednosti oko 1.000 milijardi dolara. Tom hranom bi tri puta mogli da se nahrane svi gladni sveta, kojih je milijardu. U razvijenim zemljama baci se 95-115 kg hrane po glavi stanovnika, što izaziva i znatne posledice po životnu sredinu - povećanje otpada, emisije ugljen-dioksida, smanjenje količine pitke vode, gubitak šuma, klimatske promene...

Koliko je gladnih u Srbiji i koje kategorije stanovništva su najzastupljenije?
- Oko pola miliona stanovnika ne može da zadovolji osnovne, egzistencijalne potrebe, to jest 7,2 odsto stanovništva živi u apsolutnom siromaštvu, prema poslednjim dostupnim zvaničnim podacima. Novčanu socijalnu pomoć prima 268.000 ljudi, ima 35.000 korisnika narodnih kuhinja, a u riziku od siromaštva je svaki četvrti stanovnik zemlje, to jest oko 1,8 milion ljudi, što znači da je stanovništvo Srbije relativno siromašno. Brojke su ipak jedno, a osećaj drugo. I još više je poražavajući od statistike. Subjektivni osećaj siromaštva ima dve trećine stanovnika koji su, upitani o mogućnosti da „sastave kraj s krajem“, odgovorili sa „teško“ i „veoma teško“. U najvećem riziku od siromaštva su deca i mladi, višečlana domaćinstva, nezaposleni, kao i stanovnici ruralnih oblasti. Sela na jugu i istoku Srbije su najugroženija. Oko 400.000 dece u Srbiji, to jest svako treće dete, u riziku je od siromaštva, dok stariji od 65 godina čine skoro četvrtinu ukupnog broja siromašnih. Naglašavam i da ne možemo poistovetiti gladne i siromašne, jer glad je najdrastičniji vid siromaštva.

Banka hrane Beograd mesečno obezbedi 125 tona hrane za gladne u Srbiji. Koliko to potreba zadovolji?
- To su minimalne količine u odnosu na potrebe ugroženog stanovništva i podeljene su na oko 9.000 korisnika. Mogli bismo da obezbedimo mnogo više da raspolažemo većim ljudskim i logističkim kapacitetima. Nažalost, upravo zato poslednjih godina i ne tražimo hranu od kompanija, već delimo samo onu koju dobijemo. Da imamo više sredstava da zaposlimo bar još dvoje-troje, mogli bismo da obezbeđujemo i delimo oko 1.000 tona mesečno jer, imajući u vidu količine hrane koja se baca, jasno je da je ima dovoljno, samo je treba preraspodeliti.

Koliko hrane još treba da bi svi gladni imali šta da jedu?
- To su ogromne količine. Budući da treba minimum 500 g hrane dnevno po osobi, za pola miliona ljudi koji žive u apsolutnom siromaštvu potrebno je 250 tona dnevno. Ako uzmemo u obzir hranu koja se baca, a mogla bi se iskoristiti, imalo bi sasvim dovoljno hrane da podmiri sva tri obroka dnevno najugroženijima.

Kako se najviše hrane distribuira i koje se namirnice najviše doniraju?
- Najviše delimo udruženjima i humanitarnim organizacijama jer u narodnim kuhinjama i drugim socijalnim ustanovama korisnici imaju bar jedan obrok, dok razna udruženja dobijaju veoma malo donacija u hrani. Sarađujemo s više od 200 organizacija širom zemlje, a 110 njih imaju i članove koji boluju od raznih bolesti (distrofije, multiple skleroze, paralize...). Najviše doniramo voće i povrće, ali ima tu i smrznute piletine...

Šta je to što oni koji nemaju mnogo ipak mogu da urade i pomognu gladnima?
- Svaka pomoć, pa i ona najmanja, dobrodošla je. Duško Radović je rekao: „Toliko nas ima i toliko imamo da niko ne sme ostati sam i bespomoćan!“ Samo je pitanje empatije, to jest koliko ko želi i može da pomogne. Neki put najugroženijima mnogo znači i samo lepa reč jer im daje nadu i sigurnost.

Vaša misija je i širenje kulture solidarnosti. Već 13 godina postojite, da li su građani za to vreme postali solidarniji? Kolika je javna svest o tome da ima ljudi koji bukvalno nemaju hleba da jedu?
- Među građanima postoji svest o teškoj situaciji u kojoj živi veliki broj sugrađana, ali teško je reći koliko su solidarni. Imamo utisak da bi mnogi, posebno penzioneri, dali mnogo više da mogu, a ima i onih koji bi mogli da pomognu, a ne rade to dovoljno. Mnogi i ne znaju kako da pomognu - kome, gde dati... Svako može da obrati pažnju na bliže i malo šire okruženje i pomogne. Mnogo bi značilo kad bi svi tako činili.

Tu ste i da biste širili ideju društveno odgovornog poslovanja. Koliko su kompanije u Srbiji društveno odgovorne?
- Iako poslednjih godina ne apelujemo na kompanije za donacije u hrani, te ne znamo koliki bi tačno bio odziv, ipak se vidi trend rasta društvene odgovornosti. Često nas zovu, nude saradnju, žele da prikupljamo namirnice s njihovim zaposlenima.

Kurir.rs/J. S. Spasić Foto: Kurir