SEOSKI ŽIVOT GA KOŠTAO BRAKA SA GRADSKOM DEVOJKOM, ALI MARKO NE ODUSTAJE: "U gradu rade po 12 sati i žive kao zombiji"

Marko Ivančan nije imao standardno detinjstvo. On je prvu godinu života bukvalno proveo u traktoru gde je njegov otac improvizovao krevetac, pa menjao pelene, i davao flašicu. Danas, Marko sa 25 godina, takođe vreme provodi u traktoru, uz pomoć kojeg vodi računa o domaćinstvu.

Iako su mnogi iz njegove generacije pobegli iz siromašne Podravine, Marko je odlučio drugačije.

- Rade po 12 sati, vraćaju se sa posla u male prostorije, u četiri zida, jedu koliko mogu. Žive samo kad dođu kući u posetu, a ostatak života su kao zombiji - kaže Marko.

Još čudnije zvuči tvrdnja da "budućnost poljoprivrede vidi u Hrvatskoj", iako svakog dana na putu pored farme, prođe najmanje desetak mađarskih cisterni sa mlekom koje se prodaju u Hrvatskoj jer ga nema dovoljno.

- To nam više uopšte ne smeta jer nas je tako malo ostalo, a tržištu treba mleko. Znate li da je danas otkupna cena ista kao 2006. godine kada su tata Ivica i mama Darinka počeli da se bave mlekarstvom? Samo što je tada četiri kune bila dobra i isplativa cena. Ulaz, recimo veštačko đubrivo, ulje, košta znatno manje, možete zamisliti - dodao je on.

- Prve junice su uvezli iz Holandije i bile su toliko mlečne da im se dopalo i cena je bila dobra. Trećina je, kažu, uložena u sirovine, a dve trećine profit. I te dve trećine su napravile ovu farmu koju sam nasledio - kaže Marko.

Seoski život koji voli koštao ga je braka sa "gradskom" devojkom, pa je sa 25 godina razveden otac jednog deteta.

Markova farma prati nove tehnologije, i sam često putuje da bi saznao o njima i "preslikao Zapad". Nakon implementacije robota za mužu proizvodnja je značajno porasla, a digitalizacija je omogućila bolju evidenciju i analizu podataka. Zbog toga se ishrana poboljšala i dovela do najvažnijeg – boljeg kvaliteta mleka. Zato se na prvi pogled čini da o kravama niko ne brine, jer radnici nisu ni na vidiku ponekad, prenosi Jutarnji.hr.