MESTO GDE I OSMEH IMA SVOJU CENU: Nije sve slatko kao njihovi čuveni kroasani! Turisti im nužno zlo?

Grad svetlosti, umetnosti, mode i svega onoga što čovek može, i ne može, da zamisli. Pariz, toliko veličan u knjigama, filmovima i snovima, često skriva i jednu manje sjajnu stranu: hladnu oholost svojih stanovnika.

Naravno, mnogi će vam kad pomenete Pariz, uzdahnuti i reći: „Prelep je, ali prljav.“ Da, ako zalazite u kvartove koje turisti retko posećuju, možda ćete videti drugu stranu metropole. Ali zar zaista idemo u gradove snova da bismo analizirali čistoću uličica? Naravno da ne, makar, ne bi trebalo da tako bude.

Ipak, ako poznajete nekoga ko je bio u Parizu, velike su šanse da ste čuli i priče koje nisu toliko bajkovite. O konobarima koji vas prezirno odmeravaju čim otvorite usta i izustite reč na stranom jeziku. O recepcionerima koji se ponašaju kao da im kvarite dan time što ste uopšte zakoračili u hotel. O taksi-vozačima koji će na vas vikati jer samo želite da podesite sedište, prodavcima karata za gradski prevoz, prodavcima suvenira.. svima onima koji vas gledaju kao nužno zlo, a ne kao dobrodošlog gosta.

Zašto je to tako?

Nepristojnost i otresitost Francuza nije nova pojava. Čak i veliki Fjodor Mihajlovič Dostojevski, u svom romanu „Kockar“, nije mogao da odoli da kroz lik francuskog plemića markiza De Grijea oslika osobine koje su vekovima pratili francuski karakter: hladnoću, oholost i bezosećajnost. Njegov portret nije bio slučajan, već odraz šireg osećaja nepouzdanosti i prepotencije koji se, čini se, i danas provlače kroz ponašanje jednog dela francuskog društva.

Vekovima se u književnosti, istoriji i anegdotama provlači ista crta: Pariz možda nosi svetlost na svojim ulicama, ali na licima mnogih Parižana često vidimo senke predrasuda i nadmenosti.

Da li ovakvo ophođenje može da pokvari generalni utisak o Parizu? Apsolutno.

Niko ne želi da mu zabrane da sedne u restoran ako ne poruči hranu. Niko ne želi da mu konobar samoinicijativno traži bakšiš, kao da je gost dužan da ga nagradi samo zato što je uopšte poslužen. Niko ne želi da ga opsuju na romantičnom francuskom zato što je odlučio da plati kešom umesto karticom. Niko ne želi da za novac koji troši doživi neprijatnost, nipodaštavanje ili hladan prezir.

Jer na kraju dana, svi mi na putovanjima tražimo isto, osmeh, ljubaznost i onaj mali osećaj da smo bar na trenutak, dobrodošli.

Pariz će vas očarati svojom lepotom, u to nema sumnje. Ali da li će vas osvojiti ljudima? To, nažalost, ostaje pitanje bez jednostavnog odgovora. Možda je najveća ironija u tome što grad koji je svetu poklonio ljubavnu pesmu „La vie en rose“, često sam zaboravlja da svoje posetioce pogleda ružičastim naočarima.

Jer na kraju, nije važno koliko je kula visoka, koliko je muzej bogat ili koliko je most star. Važno je ono što ostane u srcu kad se svetla ugase. A srce Pariza, koliko god bilo prelepo na razglednicama, ponekad zna da bude suviše hladno za one koji dolaze puni snova i očekivanja.

BiznisKurir/BIZ Life