Direktor Slobodan Petrović: Odlazim iz Imleka u porodični biznis

BEOGRAD - Ostaću generalni direktor „Imleka“ i „Denjub fuds grupe“ (DFG) do kraja 2015, odnosno do finalnog preuzimanja, a nakon toga planiram da se posvetim porodičnom biznisu sa svojim sinovima, kaže u intervjuu za Kurir Slobodan Petrović, koji je rukovodeći „Imlekom“ u poslednjih 12 godina od ove kompanije napravio najuspešniju mlekaru u Srbiji i regionu.

Da li je razlog za vaše povlačenje to što možda novi vlasnik „Danjub fuds grupe“, investicioni fond Mid Juropa partners, ne želi vaše usluge? Pošto je Bojan Radun već zauzeo jednu od vodećih pozicija u kompaniji, da li postoje pritisci da se vi povučete?
- Nema nikakvih pritisaka. Mid Juropa partners je prepoznala dobre menadžere koji će dalje doprinositi razvoju kompanija. Ponudili su mi da ostanem i vodim sektor mleka, ali ja imam 67 godina i smatram da nije logično da uđem u nov ciklus poslova koji će trajati od pet do sedam godina. Radi se o mojoj odluci jer želim da se bavim biznisom sa svojim sinovima. Ipak, kao profesionalac, obavezao sam se da ću određeni kraći deo vremena, koliko je njima potrebno da uvedu nove menadžere u biznis, da ostanem u kompaniji. Drugim rečima, do kraja ove godine odlazim iz DFG i počinjem sopstveni biznis. Gospodin Radun bi bio veliko pojačanje za kompaniju „Bambi“, ali kada pregovori s njim budu finalizovani, kompanija će izaći sa saopštenjem.

U kojim poslovnim vodama ćete se naći?
- Sa sinovima imam porodični biznis. Radi se o proizvodnji medicinske opreme visoke tehnologije, tačnije o digitalnim rendgenima. Delom ću tu biti angažovan, ali razmišljam i o drugim stvarima gde bih svoja znanja mogao da primenim. Jedan od pravaca o kojem razmišljam jeste i uključivanje u poslove restrukturiranja firmi, za šta sam se vremenom specijalizirao.

Da li ste možda zainteresovani da kupite neku od firmi u restrukturiranju?
- Nisam imao vremena da dublje sagledam te kompanije, ali ima dosta portfolija banaka i preduzeća koja imaju probleme i gde bih mogao da pomognem. Poseban predmet mog interesovanja mogu biti banke koje imaju dosta problema oko naplate kredita.

Vaše ime našlo se na spisku Međunarodnog konzorcijuma istraživačih novinara, gde ste označeni kao neko ko je sa „Salfordom“ poslovao preko poreskih rajeva. Ima li u tome nekih nezakonitih radnji koje bi mogle da vas kompromituju?
- Nije tajna da radim za „Salford“, manadžment of-šor kompaniju. Ali to ne možete stavljati u negativan kontekst. „Salford“ je investirao u Srbiju više miliona evra, i to je opšte poznato, kao što je poznato i da sam direktor „Salfordovog“ predstavništva u Srbiji. Ali sve to nije argument da me novinari povezuju sa određenim ljudima za koje ne znam da li nešto špekulativno rade i stavljaju me u negativan kontekst da sam uključen u određene nezakonite šeme i poslove. To je neistina.

Da li je istina da pretite novinarima koji u tom kontekstu spomenu vaše ime?
- Nikada nikom nisam pretio, niti imao razloga za to. Moja karijera je neukaljana. Činjenica je da sam na jednom skupu pokušao da objasnim da to što radim za of-šor kompaniju ne znači da sam špekulant i da radim na štetu države. Takođe, želeo sam da ukažem da su izvori koji su plasirali takvu informaciju nepouzdani.

Kada govorite o nepouzdanim izvorima, da li mislite na Milana Beka?
- Pomenuo sam kolegu Beka u okviru poslovnih odnosa sa „Salfordom“.

Kakvi su njegovi odnosi sa „Salfordom“ i da li ste s njim možda u sukobu oko nekih poslovnih odluka?
- Ne govorim ovde o sukobima, već o činjenici da nije tačno da Milan Beko nema veze sa „Salfordom“. Tačno je da Milan Beko nije među vlasnicima „Salforda“ ni DFG, ali je učestvovao u privatizaciji „Knjaza“, u konsultantskim poslovima i bio član NO pojedinih kompanija DFG. On ne može biti apostrofiran kao neko ko nije bio u poslovnim odnosima sa „Salfordom“ jer su ga oni angažovali za određene poslove, za šta je bio plaćen. „Salford“, tj. DFG, investirao je preko 500 miliona evra u restrukturiranje kupljenih kompanija, koje su sada lideri u svojoj industriji. To treba jedino ceniti i evaluirati. Kompanije koje žive punim plućima ostvaruju profit, šire asortiman proizvoda, izvoze u EU i zapošljavaju 4.000 ljudi.