U ovoj zemlji je benzin bukvalno jeftiniji od vode: Za pun rezervoar dovoljan je samo sitniš iz džepa
Iran, iako se dobro držao na Svetskom prvenstvu na američkom tlu, na kraju nije prošao grupu. Sa jedne strane su zbog toga vrlo tužni, dok sa druge strane cena nafte u njihovoj zemlji sigurno ih neće naterati u plač. Taj kontrast na pumpama nije isključivo posledica cene nafte, već i dubokih političkih i ekonomskih odluka.
U vreme kada cene goriva i dalje utiču na međunarodne napetosti, postoji jedna zemlja u kojoj cena po litru prkosi svim poznatim merilima. U Iranu litar benzina košta oko 0,021 evra (prema najnovijim podacima iz aprila 2026. godine), dok cena dizela pada na otprilike 0,005 evra po litru. Ove brojke, kada se primene na rezervoar prosečne veličine, čine točenje goriva gotovo simboličnim troškom.
Za razumevanje razmera dovoljno je jednostavno poređenje: punjenje kompaktnog automobila do vrha može koštati manje od dva evra. U Evropskoj uniji ista operacija lako prelazi 70 ili 80 evra, u zavisnosti od modela i goriva.
Državne subvencije kao ključ
Ključ ovakvih cena ne leži u tržištu, već u direktnoj državnoj intervenciji. Iranski sistem održava regulisane i subvencionisane cene, što mu omogućava postavljanje iznosa znatno ispod stvarne cene proizvoda.
Ipak, ovaj model nije u potpunosti besplatan. Najniža cena odnosi se na ograničenu količinu goriva mesečno, obično oko 60 litara po vozilu. Iznad tog praga, trošak se progresivno povećava unutar višeslojnog sistema. Cilj je dvostruk: garantovati osnovni pristup energiji, a istovremeno obuzdati prekomernu potrošnju.
Uprkos tome, čak i najskuplje kategorije ostaju znatno ispod evropskih cena. Ovaj pristup odgovara na unutrašnje faktore, poput potrebe za kontrolom javne potrošnje i izbegavanjem neravnoteža u složenom ekonomskom kontekstu.
Poreska opterećenja: Svet u poređenju sa Evropom
Razlika u odnosu na evropske zemlje nije isključivo povezana sa samim pristupom nafti. U Evropi značajan deo cene goriva čine porezi, koji u mnogim slučajevima prelaze 50 odsto konačne cene. To objašnjava zašto, čak i kada cene sirove nafte padnu, cena na benzinskoj pumpi ne pada proporcionalno. Poreska struktura, logistički troškovi i distributivne marže imaju jednak uticaj kao i sama berzanska cena nafte.
U iranskom slučaju taj poreski teret praktično nestaje i zamenjen je sistemom direktnih subvencija koji potpuno menja konačni rezultat. Ako proširimo perspektivu, kontrast ostaje očigledan:
Sjedinjene Američke Države: Litar benzina košta oko 1,26 evra, a dizela oko 1,27 evra. Severnoameričko tržište kombinuje domaću proizvodnju sa znatno umerenijim oporezivanjem.
Izrael: Cene su veće od 2 evra po litru, što ga svrstava u red najskupljih zemalja (slično evropskom vrhu). Ovde cena tačno odražava međunarodne troškove i visoko poresko opterećenje.
Jasno je da cena goriva ne zavisi isključivo od toga da li zemlja ima naftu, već prvenstveno od toga kako država odluči da prenese taj trošak (ili porez) na potrošača.
Druga strana medalje: Standard i kupovna moć
Međutim, postoji ključna nijansa koja potpuno menja tumačenje ovih podataka. U Iranu prosečna mesečna plata iznosi između 300 i 500 evra, dok minimalne zarade variraju od 180 do 200 evra, i to u kontekstu koji je obeležen naglom devalvacijom nacionalne valute.
To znači da, iako gorivo ima gotovo simboličnu cenu u evrima, kupovna moć građana je izuzetno niska. Samim tim, stvarni finansijski napor koji točenje goriva predstavlja za lokalno stanovništvo zapravo i nije toliko udaljen od onoga sa kojim se suočava prosečni evropski vozač prilikom punjenja rezervoara.
Biznis Kurir/Jutarnji
