Ovo je priča o jednom Marku, ali se o njemu može ispričati stotinu priča iako ima samo 29 godina. Marko je volonter Crvenog krsta, Marko je dobrovoljni davalac krvi, Marko je strukovni medicinski tehničar, Marko je često noću dežuran u Urgentnom centru na urgentnoj hirurgiji gde je zaposlen, Marko je dizajner, Marko je realizator obuka prve pomoći, Marko je jedan od kreatora obuke mladih volontera u davalaštvu krvi, Marko je jedan dobar, a neobičan, a opet, neobično običan momak.
Marko je oduvek znao da će biti „u medicini“, zato je sa 14 godina došao u Crveni krst Kovin, i u njemu ostao dan-danas. U tom trenutku, laičko pružanje prve pomoći je delovalo magično atraktivno. Kaže nam: „Ja sam bio vrlo stidljiv kao mali. Crveni krst me je naučio da se ne plašim da izrazim svoje mišljenje i da stojim iza njega. I danas, sa lekarima sa kojima radim na veoma stresnom poslu u Urgentnom centru, nemam problem da svoj stav zastupam i branim. Mislim da bi moj život izgledao sasvim drugačije da se nisam kao dečak priključio aktivnostima pri Crvenom krstu.“ Naravno, čim je napunio 18 godina, dobrovoljno je dao krv i nastavio da daje krv dokle god mu je zdravlje dozvoljavalo.
Prekretnicu u volontiranju donosi iskustvo sa edukacije u Češkoj 2015, godine kada je bio deo delegacije koja je imala priliku da prođe iskustvenu edukaciju i shvati koji potencijali leže u tome da iskusiš veštine i tako ih naučiš. Sa Olgom, Milanom i Dušanom, 2015. osmislio je simulaciju akcije dobrovoljnog davanja krvi „U koži davaoca“ kao način da približi dobrovoljno davalaštvo krvi svojoj generaciji, tadašnjoj generaciji maturanata. „Pravili smo kamp za mlade tog leta. Trebalo je da osmislimo šta ćemo ceo dan da radimo sa srednjoškolcima na temu dobrovoljnog davanja krvi. Bojali smo se da će im biti dosadno. Ne sećam se više kome od nas je palo na pamet da se obučemo kao transfuziološka ekipa i da se pojavimo na kampu, da vidimo reakciju polaznika.Bilo je spektakularno“, seća se Marko koji je ponosan što je danas takva simulacija standardni deo edukacije mladih u davalaštvu krvi Crvenog krsta Srbije.
Marko obožava da crta, pre svega karikature, neki od njegovih crteža se nalaze na različitim publikacijama Crvenog krsta Srbije, na vajber stikerima, čak i je dao vizuelni identitet malom znaku pažnje Zavoda za transfuziju krvi Niš. Marka, dakle, ima svuda.
Ljubav iz detinjstva se kod Marka ovaplotila u završavanju medicinske škole i njegovoj struci koja mu pomaže da svoje znanje primeni na onim pacijentima koji se smeštaju u dve intenzivne nege urgentne hirurgije Urgentnog centra, u slučajevima perforacije čira, saobraćajnih nesreća, i najrazličitijim situacijama koje ljudska sudbina dovede u tih 19 kreveta odeljenja. Markova smena podrazumeva njegovo prisustvo uz lekare tokom vizite, davanje terapije, previjanje, spremanje pacijenata za operacionu salu, a u poslednje vreme je i vođa smene pa ima i administrativne poslove, ali, kroz osmeh kaže „Ma ja to volim, ništa mi nije teško“. Svakodnevno je u prilici da gleda pacijente koji primaju transfuziju krvi. Kaže, među njima su najčešće onkološki pacijenti ali i pacijenti sa „gastro“ oboljenjima. Ne razume ljude koji mogu, a ne žele da daju krv.“Strašno je leti kad su nestašice. Kad vam pacijent ima hemoglobin ispod minimuma, a saopštavaju nam da su poslali sve jedinice krvi koje su bile na raspolaganju.“ Posebno se seća jednog mladog čoveka od tridesetak godina koji je imao masivna krvarenja, a nikako nisu mogli da ustanove šta je razlog, dok nisu ustanovili uzrok, svakodnevno je primao po 5 jedinica krvi. Dijagnostika je trajala danima a ispostavilo se da je pukao neki krvni sud u želucu, što je retka pojava.“Da nije bilo dovoljno krvi za njega, on ne bi preživeo“ tiho i ozbiljno govori. Žao mu je što i on sam ne može više da daje krv i što većina pacijenata kojima je potrebna krv nisu nikada ranije dok su sami bili zdravi dobrovoljno davali krv.
“Strašno je što shvate važnost davanja krvi tek onda kada to dožive“ završava Marko ovu priču.
Crveni krst Srbije
