Dok sam bio mali često sam sa ocem odlazio u šetnju šumom. Sećam se jednom… bilo je proleće, sve je bilo tako lepo, lišće je listalo, a na livadama puno raznog cveća. Tog dana otac me je pozvao da odem sa njim da skupljamo pečurke koje su se tek pojavile. U toj šumi gde smo otišli bilo je puno velikog drveća. Međutim, meni je bilo zanimljivo jedno malo drvce koje je sa svojim granama u vis ponosno stajalo pored svoje mame. Pitao sam oca kako se to drvo zove. Objasnio mi je da je to drvo hrast, još mi je i rekao da je to drvo za nas Srbe sveto i da ga za Božić unosimo u kuću kao Badnjak. Slušajući o tome toliko mi se svidelo da sam poželeo da ga uzmem i zasadim u svom dvorištu. Tati je bilo sve jedno da li ću uzeti to drvce ili ne, a ni ostali članovi moje porodice nisu marili kada sam ga doneo kući. Pitao sam dedu, pošto je on najstariji i najmudriji u porodici da mi pomogne oko sadnje i nege drveta, ali na moje veliko razočarenje deda ne samo da je odbio da mi pomogne, nego se i ljutito protivio sadnji drveta. Iako razočaran dedinim postupkom posadio sam drvo, čak sam mu i dao ime Hrastko. Svog sam Hrastka zalivao vodom i vodio računa o njemu. Plašio sam se da mi ga dada ne isčupa iz zemlje, pa sam u početku i noću kroz prozor svoje sobe posmatrao drvce. Naravno deda videvši kako sam zavoleo hrast i koliko sam se trudio oko njega nije nista loše učinio. Hrastko je kako je vreme prolazilo samo rastao i rastao. Kroz par godina je postao pravi džin ispod čije krošnje je bila najlepša hladovina. U hladovini hrasta sam uz pomoć braće postavio sto sa stolicama, pa je to postalo moje omiljeno mesto za učenje, i to uz besplatnu pesmu ptica. Sada ne volimo samo mi najmlađi u porodici Hrastka, nego i tata, mama i baka prvu jutarnju kafu piju upravo upravo u njegovom društvu. Deda obavezno dremne preko dana u njegovoj hladovini, a ovog leta je zasadio i cveće oko hrasta. Ne bi on Hrastka dao ni za šta na svetu. Zavoleo ga je isto koliko i ja. Komšije videvši koliko je lepote i sreće u našem dvorištu donelo jedno, do pre par godina, malo drvce počeli su i oni saditi drveće. Danas kada našom ulicom prolaze ljudi neretko zastanu da uživaju u lepoti drveća koje je tu zasađeno, a koje ne samo da daje hladovinu, nego i opija svojim mirisom i privlači pčele i ptice. Zbog ovih dobrobiti, a i još mnogih drugih koje nam drveće pruža voleo bih da svi ljudi ove države, planete razmisle o važnosti prirode za našu budućnost. Trebalo bi da vašoj deci budete dobar primer, tako da oni jednog dana ostave svojim potomcima bolje mesto za život.
Stefan Spasić VIII3
OŠ ,,Vuk Karadžić", Gnjilane – Šilovo
