U trenucima kada mogu svojim mislima pustiti na volju, kad me pritisnu obaveze jednog petaka, odlazim u blisku prošlost.

Uđem sa drugarima na rascvetalu poljanu okruženu starim krošnjama drveća gde su ptice sagradile gnezda.

Mirisi cveća opijaju, a šum razranatih krošnji, kao roditelji, čuvaju nas na toj zaravni, slobodne i raspuštene, bez straha od grdnji starijih: „Nemoj. Povredićeš se! Nemoj! Polomićeš se!“ I tada osetim koliko mene i moje drugare priroda i drveće hrane dobrim osećanjima i radošću neobuzdane igre, kada mogu raširiti ruke kao krila i poleteti.

I kad urezujemo ljubavne inicijale, mi zaljubljene školarke, kora drveta ne plače. Кažem: “Drvo, ne ljuti se! Ti si drugar, tajne čuvaš! A tek dobro koje činiš! Zeleniš se, kiseonik daješ i brineš se u visini.

Кada umor kasno noću

spusti se na moje oči,

ja obećam drvetu i prirodi:

Da! Ponovo ću doći!

Mladice da sadim, jeste!

Neka ih bude sila jedna,

deca voljom udružena

i planeta obnovljena!

Sastav napisala: Isidora Milosavljević V-1

OŠ „Vuk Stefanović Кarađić", Кragujevac