U Hrvatskoj je sve više Filipinaca i sudeći prema brojkama, uskoro će ih biti, ako već i nije od poslednjih dostupnih podataka, više od oko 11.000, koliko ih je danas. Još do pre dve godine bilo ih je samo oko 200. Migracije za Filipine nisu novost, štaviše, čak 20 procenata radno sposobnog stanovništva radi u inostranstvu.
No, tek odnedavno su Japan i SAD zamenili Evropom. Za razliku od Nepalaca i Indijaca, koji su u Hrvatsku došli ranije i znatno ih je više, Filipincima je stalo da porodica bude na okupu pa je tako samo u februaru u Hrvatskoj kršteno čak 14 filipinskih beba.
Nik Džon Jordan Anakaja nije bio među njima. Ionako je pre mesec dana 'već' napunio svoj prvi rođendan, a i o svom će krštenju odlučiti sam kad naraste, kažu roditelji Perci Jordan Anakaja i Nemrod Labadan Anakaja.
Mlada porodica živi u međimurskom Svetom Martinu, odakle ne žele nigde, osim natrag kući. Kad zarade dovoljno novca da Nemrod otvori salon automobila vraćaju se, kažu, na Filipine. S obzirom na ogromnu razliku u platama između Filipina i Hrvatske, veruju da će to biti najkasnije za pet godina.
Jer Nemrod u međimurskoj firmi zarađuje 1.300 evra, Perci je na porodiljskom pa prima 500 evra mesečno, a kod kuće im plata nije prelazila 100 evra. Oni nameravaju otvoriti još jedan biznis, salon ta brijanje, za koji su već i kupili poslovni prostor.
'Nismo zažalili'
S platama kod kuće ne bi to nikad uspeli, matematika je egzaktna disciplina, ali ni s platom koju je Nemrod zarađivao u Kataru, na svom prvom poslu u inostranstvu, ne bi puno bolje prošli. Katarci su ga plaćali 400 evra mesečno. Zato se spakirao i došao u Hrvatsku. U međuvremenu se i oženio pa je Perci uskoro filipinsku adresu zamenila hrvatskom.
- Ni u jednom trenutku nismo zažalili što smo došli. Prvo smo živeli i radili u Varaždinu pa smo pronašli bolje poslove u susednom Međimurju. Uslovi rada su dobri, ljudi ljubazni, krajolik divan. Sva ta brda podsećaju nas na Filipine. Veliki grad, kao što je Zagreb, za nas ne bi došao u obzir. Volimo prirodu i mir, mrzimo gužvu - govore i nadopunjuju jedno drugo.
Kad se zna da Republika Filipini, ostrvska država u jugoistočnoj Aziji i četvrta najveća ostrvska država na svetu, ima 110 miliona stanovnika, po čemu su 13. na svetu, jasno je o čemu govore. Iako su oboje iz istoga mesta, živeli su izvan grada, na selu, jer njen otac nije voleo buku, želeo je miran život.
Nemrod kaže da čim je čuo da je Hrvatska u Evropi i da ima snega, nije se dvoumio. Iako, iskren je, osim toga o Hrvatskoj nije znao ništa. Tek kad se zbog snega i Evrope odlučio za Hrvatsku, počeo je čitati o njoj. Kad je pao prvi sneg, nije hteo da boravi u kući.
Život na Filipinima nije im bio lagan. Njih se dvoje poznaju od osnovne škole, sestre su im bile najbolje prijateljice. Njoj je tada bilo deset, njemu 15 godina pa se nisu družili. Nisu ni stigli jer je Perci, iz siromašne porodice poljoprivrednika, koja je i sama s ocem radila na zemlji, već s 12 godina otišla od kuće. Jer, ako se želela školovati, morala je i raditi, jer roditelji joj nisu mogli priuštiti školovanje, kaže, pa je već u dvanaestoj živela i radila u tuđim kućama i poslepodne odlazila na nastavu.
- Četvoro nas je braće i sestara, ja sam najstarija. Srce mi se slomilo kad sam odlazila od kuće, bilo mi je strašno teško, ali znala sam da moram. Kući sam dolazila samo za Božić, kad je očev rođendan. Zato se zove Hesus. Znala sam da, ostanem li, nemam budućnosti. Morala sam isprobati svoje mogućnosti. Bili smo siromašni, ali jeli smo triput na dan, voleli se i bili sretni. Otac je bio vrlo miran i tih, majka je stalno nešto prigovarala, ali sve su nas dobro odgojili. Do toga im je bilo jako stalo i danas sam im jako zahvalna. Imali smo dve prostorije, roditelji su spavali u jednoj, nas četvoro u drugoj.
Skupo zdravlje
Srećna je i što su zdravi. Na Filipinima, naime, nema zdravstvenog osiguranja, pa razboleti se, za siromašne je često smrtna presuda. I onda se bolest 2014. godine dogodila njoj. Dobila je karcinom štitne žlezde. Novac za operaciju i zračenje, što je koštalo 800 dolara, osam mesečnih plata, tražili su od pokrajinskih vlasti. Organizirali su donatorsku kampanju i sve je srećno završilo. U Hrvatskoj je Perci prošle godine drugi put operisana, ovaj put je imala zdravstveno osiguranje i nije morala brinuti o troškovima. Lekari su tokom pregleda utvrdili da Filipinci nisu do kraja odradili posao, dio karcinoma je ostao i savetovali su joj da ga ukloni.
Iako je Nemrod živeo samo kilometar dalje, retko su se viđali. Ona je otišla na jednu stranu, on na drugu. Nemrod i nije trebao da odlazi od kuće jer njegovi su živeli vrlo pristojno, otac je vozač, majka babica. Ima šestoro braće i dve sestre, ali od mladih se dana želeo osamostaliti, nije želeo tražiti novac od roditelja. Već tada je znao kako zaraditi novac pa je leti bio berač na plantažama i sam kupovao školske knjige. Zimi bi svoj ručak preprodavao drugim školarcima… Istovremeno je jedini od školaraca imao bicikl pa su ga drugi iznajmljivali od njega. Ipak, za studije nije imao dovoljno novca. Završio je samo jedan semestar koji košta 50 evra.
U Katar je otišao nakon što ga je sestra zamolila da joj pomogne u plaćanju studija, pa je pristao.
- Bilo mi je jako teško otići, znao sam se i rasplakati sam u sobi, ali već u sledećem trenutku pomislio bih ‘ok je, slediš svoj san‘. Vratio sam se samo jednom, na naše venčanje i iznova otišao - kaže. Zamolio je Perci za podršku dok sestra ne završi studij i ona je pristala. Nemrod je zarađivao 400 evra, 350 slao je sestri. Ali snašao se, radio je kao frizer i brijač u fušu i njegova je sestra danas profesorka engleskog u filipinskoj školi. Katar mu se zamerio jer Katarci na strane radnike, kaže, gledaju s velikim omalovažavanjem.
- U Hrvatskoj je sasvim drukčije. Ovdje u Međimurju nas smatraju ravnopravnima sebi - kaže.
SKUPI HRVATSKI
Kad se nameravao iz Katara vratiti kući, prijatelj ga je odgovorio. Pa je otišao u Hrvatsku, zarađivao je znatno manje nego danas, ali neprestano je napredovao pa na kraju i promenio posao. Inače, dok Nepalci svojim agencijama plaćaju na hiljade evra za posredništvo pri dolasku u Hrvatsku, filipinska je tarifa 300 evra. Mala filipinska porodica živi u zajedničkom domaćinstvu s još 11 ljudi. Kuća ima sedam soba, oni imaju svoju. Mali im je problem što je samo jedna kuhinja na njih 13, ali ne žale se.
Deset je muškaraca i tri su žene. Kad završi porodiljski, Perci će morati potražiti novi posao. Želeli bi naučiti hrvatski, ali to im je preskupo.
- Tražili smo školu stranih jezika i rekli su nam cenu, 700 evra. Maloga ćemo upisati u vrtić gde će, sigurni smo, naučiti jezik. Za njega planiramo tražiti i dvojno državljanstvo jer je rođen ovde, a za to treba znati hrvatski jezik. Ali polako, tek istražujemo je li to moguće.
Iako je država najavila besplatne kurseve hrvatskog jezika za strane radnike, koji bi trebali početi za dva meseca, zasad se spominje samo Zagreb. Strani radnici koji imaju radnu dozvolu na tri godine moći će dobiti vaučere od 500 evra za tečaj hrvatskog jezika.
(Kurir.rs/Jutarnji list/preneo: R.V.)
NE PROPUSTITE
