KO KAŽE DA OD UMETNOSTI NE MOŽE DA SE ŽIVI: Alenina umetnička dela tražena su širom sveta, a sve je počelo od mamine jambolije

Ako primetite da vam dete slučajno secka jamboliju i da od nje šije bundicu za barbiku, pa je još i u svojih 6, 7 godina prodaje svojim drugaricama iz parka ili škole, nemojte odmah da se hvatate za glavu i da pothitno zovete dečjeg psihologa jer se, po vama, stvar sa vaspitanjem izmakla kontroli. Možda baš u tom detetu čuči budući kreativac preduzetnik, pred kojim je svetla budućnost u oblasti kreative i umetnosti, a da vi toga još niste svesni - što u današnjoj brzini života vrlo lako roditeljima promakne.

Iako je školovanje u građevinskoj školi, po želji roditelja, moglo da je odvede u druge vode, ona je zapravo od malih nogu bila nepokolebljiva u tome čime želi da se bavi i svojim slučajem je dokazala da se i od umetnosti i kreative danas može živeti, i to veoma dobro.

Ona je slikarka koja je rodom iz Sarajeva, trenutno izlaže u Beogradu, a mestom prebivališta mogla bi se nazvati stanovnicom celog sveta, jer su njene slike stigle do skoro svih krajeva planete. Pre neki dan, kako napominje, imala je čak i narudžbinu iz Uzbekistana, a skoro da nema tog dela sveta gde se slike potpisane njenim imenom nisu nastanile.

Preduzetnički duh i pre osnovne škole

Počelo je skoro tipično za osamdesete godine prošlog veka, kada je Alena rođena. Vrtićki i predškolski period čuvala ju je njena nana - majčina majka, koja ju je učila i da šije i da plete.

- I onda sam ja za barbike, čija je odeća u to vreme bila skuplja nego sama lutka, počela da krojim i šijem odeću za njih. Zatim sam, kao mali preduzetnik, prezentovala to svojim drugaricama i onda im i prodavala ili se sa njima menjala za nešto. Od drugarice kojoj je tata bio vajar naručila da mi napravi fotelju za lutke u pink boji, a ja sam njoj u zamenu sašila bundu i to od jambolije sa kreveta. Mama je, naravno, poludela kad je videla da fali delić jambolije, ali očigledno nije imala kud sa mojom kreativom - dodaje Alena.

Kreativa u podrumu

Njena okrenutost umetnosti i radu rukama pomogla joj je i u vreme rata u BiH kada je, kao i sva tadašnja deca, silne dane provodila po podrumima.

- Tad sam i šila i plela, radili smo i pačvork u podrumu, a i dosta sam crtala likove žena na osnovu nekih časopisa koje smo tu držali. Posle rata su me sačekale i školske obaveze, a i trenirala sam košarku i atletiku. Čak sam i u tom sportu imala dobre rezultate. Onda sam, po majčinoj želji, upisala srednju građevinsku školu. Ali, ipak sam i tad nekako ispoljavala svoju kreativnost. I pored toga što smo imali dovoljno za život, uvek sam imala potrebu da privređujem, da dodatno zarađujem i doprinesem kući - kaže Alena.

Tokom srednje škole počela je da pravi razglednice od rižinog papira i presovanog cveća koje je brala na livadi. Kako ističe, to je prvo išlo prijateljima i porodici, a onda se i fino prodavalo.

U 17. godini uspešno sagradila kuću, ali ipak pobegla od građevine

Potom joj je u njenih 17 godina majka, kao nekome u koga je imala poverenja zbog njene istrajnosti, hrabrosti i odlučnosti, poverila izgradnju kuće. Dala joj je novac i ceo projekat. Ona je kuću i nacrtala, i arhitektonski isprojektovala, našla majstore, ugovorila sa njima posao, nadgledala ih i kuću završila.

Međutim, i pored uspešno završenog građevinskog posla i posle svršene građevinske škole, ona je jednostavno imala potrebu za umetnošću.

Studije folk slikarstva u Nju Delhiju

- U to vreme sam sama živela i u tom velikom prostoru u kojem sam bila i u višku vremena koje sam imala, počela sam da slikam. U početku samouka, ali je to bilo zaista za moju dušu. I kako sam tad dosta čitala, mene su zainteresovale studije za folk slikarstvo u Nju Delhiju. Privukla me je ta jednostavnost u slikarstvu, jarke boje, razigranost, jak kolorit kojim se vrlo lepo oslikava svakodnevni život. Moje prve slike su, upravo, ličile na ono što sam tamo videla. I ja sam po završetku srednje škole tamo i otišla na studije. U početku sam studije pratila uživo, a onda sam ih i prilagodila sebi i pratila onlajn. Sve vreme, s obzirom na moj preduzetnički duh, tokom studija, i tamo u Nju Delhiju i ovde u Sarajevu, prodavala sam i izlagala moja dela - kaže Alena.

Onda je po povratku u Sarajevo priredila prvu veliku izložbu slika u Tuzli i Sarajevu, koja je dobila odlične recenzije, a prva prodata slika otišla je u Njujork. Kupio ju je ne naš čovek u dijaspori, što bi se možda očekivalo, nego Afroamerikanac iz Njujorka.

- Taj jak kolorit, jake boje i razigranost na slikama kod ljudi jednostavno budi pozitivne emocije. I to ljudima treba - da im se unese radosti u život. Ljudima je dosta sivila i surove realnosti. I tad, u tom trenutku kada je ta slika otišla u Njujork, jednostavno sam shvatila da je to moj životni poziv - priznaje Alena.

Saradnja sa Fondacijom Đoković

A onda je interesovanje za njenu umetnost krenulo da raste i narudžbine za njena dela počele su da stižu sa svih strana - od Amerike, preko Kanade, cele Evrope, pa evo sad i do Kine sa kojima je skorije sarađivala. Za nju su čule i neke velike organizacije koje propagiraju mir i zaštitu životne sredine, pa je Alena i sa njima rado sarađivala.

- Ujedinjene nacije dobitnicima mirovne nagrade dodeljuju, recimo, moje slike, a sarađivala sam i sa Mrežom za izgradnju mira, kao i sa UNDP-om u projektima zaštite planete zemlje. Takođe, sarađivala sam i sa Fondacijom Đoković, za koju sam naslikala nekoliko slika. Na jednoj od njih sam naslikala Đokovića kao malo dete koje sanja o tome da postane prvi teniser sveta, a oko njega su i deca svih boja i nacija i poruka ove slike je bila da sva deca imaju pravo da sanjaju i dostižu svoje snove. Te slike su posle reprodukovane i kao aplikacije na majicama su prodavane u humanitarne svrhe čiji je cilj da se opreme dečji vrtići - navodi Alena.

Ilustracije dečjih knjiga i stripova

Naša sagovornica je u prethodnom periodu, paralelno sa stvaranjem umetničkih dela koja najvedrijim bojama boje nečije domove ili poslovne prostore, i proširila svoju delatnost. Pored slikarstva, ona radi i ilustracije stripova i dečjih knjiga, a jedna od ilustrovanih knjiga - "Juraj i zmaj" Andree Šunjić Bernadić, kako navodi Alena, proglašena je za najprodavaniju knjigu u Hrvatskoj. Radi, takođe, po pozivu i scenografiju za pozorišta, kao što je ona za predstavu "Ježeva kućica" Pozorišta mladih u Sarajevu.

Čemu san - spavajući niko nije uspeo

A za sve što bi Alena želela da sprovede u jednom danu, jednostavno nema dovoljno sati.

- Moj radni dan traje od 15 do 17 sati. Skoro da ne spavam, a i ne moram, da vam kažem. Znate kako kažu - spavajući niko nije uspeo. Da bi se nešto postiglo ili da bi se od umetnosti živelo, mora stalno da se uči. Potpuna je laž da od umetnosti ne može da se živi. Ja dobro živim, ali sam tako odlučila. A da bi tako bilo, mora stalno da se usvaja novo znanje. Moraš da usvojiš i Tik-tok i Instagram i sve što će pomoći da tvoja umetnost stigne do publike - keže Alena.

Ona je dosad, za 20 godina koliko se ovom umetnošću bavi, naslikala minimum 2.000 dela. I to je neka njena okvirna procena jer dela, koja inače najčešće radi po narudžbini, odavno ne broji. Iako će svoju delatnost uskoro proširiti i nečim novim, što nije umetnost na zidu, ona je uverena da će svom osnovnom opredeljenju ostati verna.

- Slike će uvek biti moj prvi i glavni izbor, ali mora nešto novo da se radi i da se prate želje i očekivanja publike. Tako da uskoro pripremam nešto što će obradovati i pripadnice lepšeg pola. A što se tiče slikarstva, uskoro će se za poštovaoce mojih dela na tržištu naći i limitirana serija slika na printu. To će biti urađeno eko-bojama i na eko-platnu, a svakako će se o tome moći višeda se sazna na mojim društvenim mrežama - najavljuje Alena.

Ona, inače, trenutno boravi u Beogradu, gde je u toku njena izložba slika, koja je za sve posetioce otvorena do 2. aprila. Posle ove izložbe Alena se vraća u Sarajevo, gde trenutno i živi, ali je njen život, kako kaže, zapravo na relaciji Sarajevo-Beograd, a između ostalog, i u svim drugim gradovima gde se njene slike nastane.

kurir.rs/eKapija