USPEO DA SE PENZIONIŠE U 55. GODINI: Penzioner sad duže u penziji nego što je radio, otkrio kako je to uspeo
Australijanac Frenk Nobl ostvario je san mnogih - uspeo je da se penzioniše u 55. godini.
Nobl je opisao svoje iskustvo sa ranim odlaskom u penziju i kako je u tome uspeo.
– Sa 86 godina, sada sam u penziji otprilike onoliko dugo koliko sam i radio. Kada se osvrnem unazad, ne bih menjao ništa i opet bih izabrao da rano odem u penziju. Nakon srednje škole, odlučio sam da se bavim šumarstvom. Radio sam za Komisiju za šume i bio zadužen za procenu plantaža bora u mnogim delovima Viktorije, Australija. Na vrhuncu svoje karijere upravljao sam timom od čak 250 ljudi, uključujući četiri pomoćnika regionalnih menadžera koji su bili izuzetno vešti u svom poslu.
On piše da je njegov posao nije bio stresan, ali da je bio složen. Voleo je da radi sa osobljem, ali je oduvek mislio da će rano otići u penziju, jer je posao bio izuzetno zahtevan.
– Na kraju je premijer (tako nazivamo lidere državnih vlada u Australiji) ponudio podsticaje za penzionisanje starijih članova osoblja. Godine kada sam napunio 55, 1993., prihvatio sam jedan od tih paketa.
Hobiji, honorarni poslovi i putovanja pomogli su mu da se prilagodim sporijem načinu života
– Isprva sam se osećao pomalo depresivno nakon odlaska u penziju zbog promenjenog tempa života. Odjednom sam prešao sa veoma užurbanog radnog rasporeda i velike odgovornosti na sporiji, tiši život sa malo stresa. Zato sam tokom prve godine penzije provodio mnogo vremena brinući se o imanju od pet ari koje sam posedovao u Tajersu, ruralnom mestu u centralnom Gippslandu. Uživao sam u toj odgovornosti. To, zajedno s nelagodom zbog toga što nemam posao, navelo me da pokrenem biznis za održavanje bašti i košenje travnjaka. Rad na pola radnog vremena tokom penzije pomogao mi je u očuvanju mentalnog zdravlja, a time sam se bavio otprilike dve godine. Istovremeno, moja žena i ja smo veliki deo zime provodili na putovanjima i kampovanju u Outbacku. Posetili smo većinu delova Australije i nekoliko puta smo putovali u Severnu Ameriku, Evropu i Jugoistočnu Aziju – piše Nobl.
Kasnije je prodao svoje imanje u Tajersu i preselio se sa ženom u Porepunkah, grad u severoistočnoj Viktoriji, kako bi bili bliže njenoj porodici. Uspeli su da kupe novi dom gotovinom, pa nisu morali da uzimaju hipoteku. Tamo je napravio svoj vrt sa povrćem, što mu je dalo veliki osećaj svrhe. Počeo je da ide u teretanu nekoliko puta nedeljno i posvetio se hobijima kao što je golf.
– Moja finansijska situacija učinila je penziju udobnom, ali imanje interesovanja učinilo je da ona bude prijatna. Jedan od glavnih razloga zašto sam mogao da se penzionišem tako rano i uspešno bio je to što sam imao adekvatnefinansijske resurse. Imao sam sreće što sam imao neka privatna ulaganja pored svoje superannuation (penzije) kada sam otišao u penziju. Takođe, posedujemo našu zemlju. Penzionisanje sa hipotekama moglo je život učiniti užasno teškim. Takođe, to bi nam smanjilo slobodu da putujemo, bavimo se hobijima ili biramo da li ćemo nastaviti da radimo. Nema sumnje da su adekvatni finansijski resursi važni. Međutim, isto tako je važno imati interesovanja i hobije kojima se možete posvetiti. Sa 86 godina, i dalje sečem svu svoju drvenu građu za zimu i idem u teretanu tri puta nedeljno. Za mene, vrtlarenje, golf i putovanja bili su (i još su) važan deo mog osećaja ispunjenosti u penziji.- zaključio je Nobl.
BiznisKurir.rs/BizPortal
