RADILA ZA DVOJE, A PLATU DOBIJAO NEKO DRUGI! Od torture završila na infuziji, sve otkriveno, pa usledio obrt
Svesna da bez znanja nemačkog jezika ne može da bira posao Hrvatica u Minhenu prihvatila posao preko posredničke agencije i godinu dana radila "mini job" besplatno
Bez obzira na to koliko samo preseljenje u drugu državu nosi sa sobom tegobu, posebno kada je reč o ljudima srednje životne dobi, ono se ipak meša sa radošću jer se preseljenjem spaja porodica.
Trebalo je to da bude divan početak za Hrvate iz Bosne koji su došli da žive u Nemačku kod svog sina. Ali, ne biva uvek onako kako čovek želi i sanja.
D. A. (podaci poznati redakciji) nije želela da gubi vreme i odmah je krenula u potragu za poslom. Pošto nije znala ni reč nemačkog jezika, ponuda koju je dobila od, kako kaže, „naših ljudi” koji žive i rade u Minhenu, učinila joj se kao sjajna prilika.
Firma je bila nemačka, ali je posrednik u zapošljavanju bila agencija koju su vodili ljudi iz Bosne, na čelu sa G. M. S radošću je prihvatila najteži posao jer je bila svesna da bez znanja jezika u zemlji u koju je došla, ne može mnogo da bira.
Želela je samo da što bolje obavi svoje zadatke i sasvim logično da za to bude i plaćena. Međutim, muke su tek tada počele. Već prvog dana osetila je neprijatne situacije u kojima su je radne kolege ismevale i ponižavale. Verovala je da je to samo početak i da će se stvari popraviti. Ne samo da se nisu popravile, već su iz dana u dan postajale sve gore i nepodnošljivije. Uvrede su se množile, kao i broj prekovremenih sati.
Bilo joj je toliko teško da je D. A. svaki put pred vratima firme zastajala, prekrstila se i zamolila dragog Boga i Gospu da joj daju snage da izdrži. Svojima kod kuće ništa nije govorila, iako su primetili da je naglo počela da gubi na težini i da se s posla vraća potpuno iscrpljena. Kada bi je pitali šta se dešava, odgovarala bi da se još nije privikla na novu zemlju, nove ljude i da ima malo više posla. Ukucani su to prihvatili kao istinu, iako je sve to bilo daleko od istine.
– Ne mogu ni da pobrojim koliko i kakvih uvreda i poniženja sam doživela. Posao koji smo trebalo da radimo moja koleginica i ja od 7 do 9 i 30, ostavili su meni da radim sama, i sve to da završim sat ranije. Koleginica koja je trebalo da mi pomaže hodala je za mnom i samo ponavljala: „šnel, šneler, šneler...“. U tome su joj se pridruživali i drugi, uz smeh i ruganje. Kako prvih dana nisam ni znala šta to znači, pitala sam kod kuće, pa su mi rekli da to znači da radim brže. Bila sam zbunjena i uplašena, jer sam radila nestvarno brzo, obavljajući posao za dvoje. Odlučila sam da i dalje ćutim i ništa ne govorim porodici – priseća se D. A. traumatičnih trenutaka.
Iz dana u dan, iz meseca u mesec, situacija je postajala sve gora, iako se u početku činilo da ne može biti gore od samog starta.
– Godinu dana sam, pored svog posla, radila i Mini Job za ženu koja uopšte nije dolazila na posao – ja sam radila za nju. Bukvalno sam godinu dana taj posao radila besplatno, a novac je uredno stizao na račun te druge žene. Kako su moji kod kuće tada bili na poslu, nisu ni mogli znati da sam toliko odsutna. Kada bi došlo vreme za platu, bilo je jasno da nisam plaćena za svoj rad. A ono najgore – kao poniženje – sakupljali bi ostatke hrane koje su drugi jeli, stavili u kesu i kroz smeh govorili da ponesem kući da imamo šta da jedemo jer nisam dovoljno zaradila. Nisam želela to da uzmem, ali bi mi ugurali u torbu – kaže za portal D. A. vidno potresena dok se seća tih scena.
Nakon godinu dana terora, muke i poniženja, smršala je 15 kilograma i završila na infuziji. Bila je svesna da više ne može da krije od porodice kroz šta prolazi.
– Kada sam završila na infuziji i videla da se, uprkos najboljoj volji, više ne mogu boriti sa njima – bolje rečeno, da više ne mogu da trpim sva poniženja – odlučila sam da kažem svojima. Naravno, bili su šokirani i uznemireni što im to nisam rekla ranije i zašto sam toliko dugo trpela. Moji su već sledećeg jutra otišli u moju firmu i ispričali šta se desilo. Glavni šef (Nemac) i nadzornica su odmah dobili otkaz, dok su ostali učesnici dobili opomene, a ja sam tada dala otkaz – rekla je D. A. na kraju.
Ali, sve priče, koliko god teške bile, na kraju imaju srećan kraj. Svakog jutra, dok bi D. A. išla na posao, prolazila bi pored kancelarije koja se nalazila do njene firme. B. V. ju je posmatrao i video da je svakim danom sve lošije, a posebno mu se urezalo u pamćenje kako bi svaki put, pre nego što uđe u firmu, zastala, prekrstila se, pogledala u nebo i ušla. Na kraju su se upoznali, on i njena porodica, i ponudio joj je posao na kojem radi već petu godinu. Tu je poštovana, cenjena i adekvatno plaćena za svoj rad. Još uvek zastane ispred vrata nove firme – ali ovog puta da zahvali Bogu pre nego što krene radosno na posao, piše Hercegovka.net.
Kurir Biznis/Fenix magazin
