KUVAR IZ NJUJORKA U BEOGRADU GRILOVAO FUTOŠKI KUPUS! Na meniju bila i patka iz Vojvodine, a na pauzi bluz

Subotnje veče proteklo je uobičajeno užurbano u glavnom gradu a ekipa Telegrafa je imala priliku da prisustvuje posebnoj večeri u jednom restoranu na Novom Beogradu. Talentovani šef, rođeni Njujorčanin koji u slobodno vreme svira bluz, te večeri je spremao svoja jedinstvena jela a sačekao nas je u punoj uniformi - besprekornoj beloj kuvarskoj košulji sa izvezenim imenom svog restorana, The Lambs Club sa desne i svojim imenom, Džek Loug (Jack Logue) sa leve strane.

Rekao nam je da je prvi put posetio Beograd te da je imao priliku da malo upozna grad i da mu se veoma dopada a posebno gostoprimstvo koje je doživeo.

Svoje goste počastio je grilovanim kupusom iz Futoga, patkom iz Vojvodine, svežim ostrigama, Jakobovim kapicama i sa još sedam malih i velikih delicija sa svog menija.

Dom je tamo gde je hrana

- Njujorška gastronomska scena ima duboke korene. Klasične institucije Američke gastronomije se nalaze tamo, šefovi koji su učili i radili širom sveta su tu, velika imena iz ovog sveta, ali takođe i gosti, koji imaju velike zahteve. Da bi uspeli u Njujorku, morate da imete ceo "paket" - gastronomiju ali i kompletnu ugostiteljsku ponudu.

- Imao sam samo 18 godina kada sam otišao u Italiju gde sam išao u kulinarsku školu a potom sam radio u malom restoranu sa mišelinovom zvezdicom u Ponte del’Ollio. Tamo sam i radio i spavao i brzo sam morao da naučim italijanski jezik, da bih razumeo zašto šef viče na mene - rekao nam je Džek kroz smeh.

Njegova baka po majci, koja je bila iz Portorika, naučila je sve recepte svoje svekrve poreklom iz Italije, te je ova kulinarska tradicija obeležila porodični život i Džekovo odrastanje što je i bio jedan od razloga da se uputi u Italiju.

- Italijansku hranu sam uvek povezivao sa dušom i porodicom i hteo sam da naučim taj deo kulinarskog sveta. U tom uzrastu sam znao da želim da budem deo kulinarskog i ugostiteljeskog sveta - kaže.

Naglašava da, iako Italija ima vrhunsku gastronomsku scenu, kada se sve svede na osnovne sastojke, svi zapravo samo žele da vas nahrane i zaista sve dolazi iz srca i duše. Voli da kaže da ako uzmete Francusku, Italiju i Španiju kao tri originalna gastronomska mesta u svetu i obratite pažnju, Francuska je tehnika, Italija je duša a Španija strast.

Za Srbiju kaže da je u usponu i da je ozbiljan igrač.

- Samo jednom sam se prijatno iznenadio koliko je neka gastronomska scena napredna i to je bilo kada sam se preselio u Sidnej u Australiji. Nisam shvatao koliko je napredna scena i koliko su na vrhuncu svojih sposobnosti. Isto sam pomislio kada sam došao u Srbiju - priča nam Džek.

Kaže da nije znao šta da očekuje i da ga je "oduvala" tehnika i radoznalost naših šefova kao i publike. Gostoprimstvo, usluga i toplina koju je osetio su zaista sjajni i misli da Srbija ima veoma talentovane šefove koji pomeraju granice.

U širokom svetu

Džek je proveo dobar deo svoje karijere radeći vrhunskim restoranima širom sveta, uključujući zemlje poput Japana, Meksika i Dominikanske Republike.

- Mislim da su hrana, umetnost i muzika verovatno jedine tri stvari koje zaista spajaju sve ljude. Naravno da je subjektivno, ali bez obzira ko ste, svaka osoba na svetu može na svoj način da razume hranu, umetnost i muziku. Mislim da je to prelepa stvar i deo razloga što volim ovu profesiju je što imam udela u tome - kaže on.

Ističe da šef nikada ne treba stagnirati. Odlazak u Japan i upoznavanje sa nečime što nikada nije video i doživeo, kuvanje u Dominikanskoj Republici i Meksiku sa sastojcima koje nikada nije koristio je sasvim drugi svet. Ako dugo radite na jednom mestu, neke stvari postaju kolotečina.

- Ako izađete iz tog "kalupa" i odete na druga mesta, kao što je sada ovo putovanje u Srbiju, dobijate novu inspiraciju. Inspiraciju kao restoran, kao tim, inspiraciju za hranu, za uslugu... doživljavajući druge kuture zasta se možete inspirisati - dodaje.

Kaže da posao šefa sa Mišelinovom zvezdicom zahteva potpunu posvećenost. Zbog svog poziva žrtvovao je privatni život, vreme provedeno sa porodicom i prijateljima i slobodno vreme, posbno kada je bio zaista mlad i gradio svoje znanje i karijeru.

- Kao mlada osoba radite najviše što možete, pokušavate da naučite najviše što možete. Ja sam se trudio da radim u najboljim mogućim restoranima, u Njujorku, u Australiji i učio od najboljih. Kako postajete stariji i preuzimate ulogu mentora naučite da je ta posvećenost i dalje bitna ali da morate imati balans u životu. Ako ne dajete sve od sebe svakog dana, mentalno i fizički, jednog dana će prosto izbledeti - smatra Džek.

Ono što je zapravo naučio je da dugovečnost najteži deo. Mišelinova zvezdica je sjajano dostignuće ali doslednost restorana zapravo nastavljaja značaj te zvezdice i to je ono zbog čega se ljudi uporno vraćaju.

Kao rođeni Njujorčanin veoma mu znači što je njegov restoran u samom srcu Menhetna i njegova vizija je da on postane jedan od najboljih u gradu.

- Tim je veoma bitan. Nalazim da je moja uloga sada da podržim tim. Ja ima samo dve ruke, ali kada imate tim od 150 ljudi imate 300 ruku, a sa time može mnogo više da se uradi. Ako jedna karika u lancu pukne, sve se sruši. Cilj je da tim evoluira i da napreduje svakim danom - ističe naš sagovornik.

Šef svira bluz

Veliki je ljubitelj bluza. Kaže da ako je u mogućnosti svira gitaru svakog dana i da je tada veoma srećan.

- Kada dođem kući, dam sebi 20, 30 minuta da sviram gitaru i odjednom... dišem - priča nam.

Kaže da su mu se najbolja jela koja je ikada osmislio javila u snu.

- Mislim da samo kada ste opušteni vaš um može da nađe to "kreativno mesto". Kada nemate stresa, kada ste izgubili nervozu dana pred vama, kada vaš um može istinski da se opusti tada postaje kreativan. Gitara u meni budi tu relaksaciju i kreativnost - kaže on.

Izvor kreativnosti je, kako kaže, veoma lična stvar i svako ima svoj mehanizam i način da je probudi. Za sebe kaže da nikada ne zna odakle će to nadahnuće da dođe. Možda će u muzeju ispred monohromatske slike pomisliti da želi da kreira jelo koje je kompletno žuto ili belo, na primer. Možda neka statua u parku pokrene razmišljanja o skulpturisanju jela.

- Najviše inspiracije pronalazim u obedovanju u malim restoranima, u uživanju u nečemu što je fantastičnog ukusa. Pomislim, ovaj ukus je drugačiji, ovo čini da osetim nešto drugačije i kako sada to mogu da prevedem u visoko kulinarstvo? - priča nam.

Naš razgovor završio je pričom o jednom od svojih omiljenih jela. Kada je bio mali njegova baka je često spremala jelo koje je veoma popularno u istočnom delu SAD i nalik je srpskoj ribljoj čorbi. Ovo jelo je jednostavno i podseća ga na dom te je želeo da ga uzdigne na viši nivo i taj osećaj priušti svojim gostima.

U subotu, u šarmantnom restoranu Gig na Novom Beogradu, njujorški šef Džek Loug približio je duh i toplinu svoga doma prisutnim gostima. Kada je perfektno uigrano osoblje spustilo ovo jelo na sto, Džek je zamolio goste da uzmu zalogaj, zatvore oči i osete topli zagrljaj doma. Uz savršen miks ukusa koji su se preplitali po nepcima onih koji su imali čast i sreću da uživaju u fantastičnim kreacijama talentovanog šefa, njegova vizija da svako jelo ima jednu višu svrhu se ostvarila.

Kurir.rs/Telegraf.rs/Prenela S. Č.