"U Ameriku sam došao kao afirmisan i poznat kuvar iz Beograda 2008. godine sa namerom da malo prozujim i da se vratim kući, ali kao što to obično biva, vrata su počela da se otvaraju jedna za drugim i tako evo već šesnaesta godina..." Ovako svoju pričupočinje Dušan Celić, vlasnik restorana "Lagano" koji je otvorio na Menhetnu.
Put do današnje bajke koju živi nije bio lak, radio je naporno da bi do toga došao, a sve je, kako to obično i biva, počelo spontano i slučajno. Otišao je u Ameriku kao student, ali život je za njega imao drugi plan. Kada je te 2008. godine video ponudu za studentski program u Americi, shvatio je da mu je to poslednji voz da na ime indeksa ode "preko bare", zbog starosne granice koju je program imao. Sa već formiranim imenom i reputacijom krenuo je na svoj, ispostaviće se, put snova.
"Otvaranja restorana je bilo sve samo ne Lagano , uloženo je mnogo truda, rada i naravno sredstava u procesu izgradnje koji evo traje i dalje posle dve i po godine", kaže Dušan.
Sloga se pokazala kao ključna stvar u komplikovanim situacijama, navodi nam on.
"Tako smo moj partneri Vesko, Aleks i ja uspeli da prebrodimo sve prepreke u toku ovog procesa i dođemo do zacrtanog cilja. Moram da priznam, bilo je mnogo teže i skuplje nego što smo planirali, ali uspeli smo Bogu Hvala", priča on.
Danas je to restoran u koji hrle narodi sa svih strana meridijana, da li je to spoj različitih ukusa kada je reč o hrani, šta možete da kažete?
"Što se tiče hrane, prvobitni koncept je bio “all around tapas “ ili ti tapasi tj. predjela sa svih meridijana. Međutim, nakon godinu dana smo odlučili da odgovorimo na zahteve naših gostiju koji su tražili našu etno hranu i tako je ova simbioza nastala. U šali, zovem je "od pihtije do brancina" ali tu ne treba zaboraviti našu divnu zidanu peć u kojoj pečemo pice, focaccia, hlebove, proje, lepinje, pravimo predivne torte koje se samo kod nas mogu pojesti i koje su nezaobilazni završetak svake dobre večere", prepričava naš sagovornik.
Dušan nije iz Srbije pošao praznih ruku, poneo je sa sobom simbol "Pobednika", a evo šta on za njega znači.
"Što se tiče pobednika i dizajna restorana uopšte - moram da se pohvalim, pokušao sam za nekoliko dizajnera i nisam uspeo jer sam imao jasnu sliku šta želim (a to je da kroz pobednika simbolizujem sve ono sto on predstavlja za nas kao narod i državu a to je sloboda, samostalnost, pobeda) svaki od pomenutih je želeo po svome i na kraju sam to uradio sam i što je najvažnije, zadovoljan sam jer enterijer kao naš je prava retkost čak i ovde", kaže nam.
Dušan nije iz Srbije pošao praznih ruku, poneo je sa sobom simbol "Pobednika". Dušanu je najveća podrška supruga Sandra, koja se bavi brojevima i logistikom. Aleks brine o tome da sve funkcioniše u mehaničkom smislu, a tu je dvadesetak radnika koji čine okosnicu poslovanja.
Kako ste prilagodili tradicionalne srpske recepte američkom ukusu?
"Nije tu bilo nekog prilagođavanja jer ono što valja, što je lepo, to je i univerzalno, kao lepa žena ili "mercedes", to svi vole tako da jedino što treba je na tanjir staviti lepog mercedesa i problema nema (smešak), a to naša jela svakako jesu, od "Karađorđeve šnicle", rolovane vešalice ili kiselog kupusa i pindžura, greške nema", dodaje naš sagovornik.
Izazovi u vođenju restorana su brojni, i kada ste u sopstvenoj zemlji, a kako to izgleda kada si u tuđini?
"Verujem da su problemi slični kao i svuda, posao je živ organizam, stalno se menja i reaguje na spoljne uticaje, a konstantno prilagođavanje je ključ uspeha", kaže Dušan.
U svom restoranu, on organizuje i prilike koje promovišu našu kulturu i tradiciju.
"To se uglavnom dešava kroz hranu i muziku koja se izvodi u različitim formama (nekada je to DJ, nekada naši izvođači, nekada violina sa primesama Balkana itd).
Sarađuje sa lokalnim dobavljačima kako bi pronašao sastojke za srpska jela. Naime, najviše robe nabavlja od lokalnih proizvođača sa kojima ima već dugogodišnji poslovni odnos.
A koja su najpopularnija jela?
"To je svakako meso, a specijalitet kuće je i gurmanska pljeskavica, punjeni brancin bez kosti i tako dalje", nabraja Dušan. On nam je otkrio i da su mu pomogla iskustva iz Srbije za uspeh restorana. "Restoran "Pastuv" koji je pod kormilom Vojislava D. Postao jedan od najboljih na našim prostorima, to je bio čovek sa vizijom koji je uvek bio korak ili dva ispred konkurencije i vreme tj. godine koje sam tamo proveo su bile ključne za moj razvoj, kako poslovni tako i kao čoveka. Hvala mu", kaže emotivno Dušan.
Zašto je baš srpska kuhinja na listama ove godine među najukusnijima u svetu?
"Ono što nam je nekada krasilo bio je kvalitet namirnica, međutim, nisam siguran koliko je on danas prisutan jer dugo već ne živim u Srbiji. Ipak, po onome što čujem i kod nas to postaje retkost, što je zabrinjavajuće. Jesti uvoznu hranu sumnjivog porekla pored cele Vojvodine, Šumadije, pored naših praznih pašnjaka...."
Pitali smo ga i da li su zanimanja kao njegovo plaćenija u Americi ili Srbiji.
"Ovaj posao je svuda tražen i cenjen, sa te strane mislim da je plaćen podjednako svuda kada se u obzir uzmu sve okolnosti mesta boravka, mada tu umnogome zavisi od vaših kvaliteta i mogućnosti firme za koju radite", dodaje on.
A da li plan za budućnost ima veze sa Srbijom?
"Što se tiče planova za budućnost o tome ne bih još govorio, prvo započeto treba da se stavi na jake i stabilne noge pa onda krenuti dalje, a Srbija je tu svakako sledeća, samo ne znamo tačno u kojoj formi" (smeh).
Kurir.rs/ Blic
NE PROPUSTITE
