BEOGRAD - Gorica (29) iz Vrčina ponela je na put ka Hrvatskoj jedan ranac, puno volje i veliki strah. Ušla je u autobus i uputila se ka Puli uprkos pričama da će je tamo neko "linčovati". Ali kako sama kaže, želja za promenom je nadjačala strah.
- Javila mi se želja da probam nešto novo. Većina mojih prijatelja bila je u nekoj državi na sezonskom radu. Iskustva su bila drugačija, ali kada sve saberem, bili su zadovoljni.
Danima je razmišljala koja bi bila njena destinacija, počela je da se raspituje i prikuplja informacije.
- Moj izbor u tom trenutku pao je na Hrvatsku i grad Pulu - počinje priču za Telegraf Gorica.
- Pogledala sam fotografije, pročitala sve forume i čvrsto odlučila da krenem put Hrvatske. Kupila sam kartu, ali u jednom pravcu. Saopštila sam bliskim ljudima da idem da radim sezonu u Puli. Tu su usledili komentari, biću iskrena, nimalo pozitivni. Sve sam ih saslušala, ali sam ostala dosledna svojoj odluci.
- Došla sam na autobusku stanicu, sećam se, pljuštala je kiša i duvao je jak vetar kao da nije jun. Oko mene desetine nepoznatih lica - tu je nastupio strah, pitala sam se šta ja to radim, da li sam normalna. Ali mesta za odustajanje nije bilo, jednostavno - krenula sam, pa šta bude. Putovanje je bilo jako mučno, trajalo je više od deset sati.
Posle desetočasovnog truckanja, stigla je u Pulu. Tamo ju je sačekao čovek koji joj je objasnio gde će raditi i odveo je do smeštaja u kom su je čekale dve devojke s kojima je, kaže, delila privatni, ali i poslovni život.
- Sve vreme smo bile zajedno. Veoma iscrpljena utonula sam u san. Kada je svanulo, znala sam da je vreme za akciju i da moram da budem hrabra ma šta da se desi. Prekrstila sam se i krenula.
- Stigla sam u restoran koji se nalazi u tržnom centru preko puta plaže. Kolege koje su bile tu u tom trenutku, zgledale su se i nisu znale ko sam ja, kada smo se upoznali i kada sam rekla da sam iz Srbije, bili su oduševljeni - priča ona.
Uveli su je, kaže, u posao i pokazali sva zaduženja, a kako su dani odmicali, shvatila je da su zastrašujuće priče pre puta zapravo samo predrasude.
- Već nakon prvog meseca, bilo mi je potpuno jasno gde sam došla i mogu vam reći bila sam oduševljena. Toliko pozitivne atmosfere i ljubaznosti nisam doživela. Iz meseca u mesec, svi smo postali prijatelji, radili smo i živeli zajedno. Mnogo puta se dešavalo da nakon posla svi zajedno odemo u neki klub, i kada kažem odakle dolazim, prihvate me kao da sam njihova, čak su mi puštali i našu narodnu muziku uz koju smo se svi zajedno veselili.
Pomoć slučajnih prolaznika
- Tokom obilaženja znamenitosti, uspela sam dva puta da se izgubim. Kada bi neko primetio kako lutam bez cilja ili kada bih se obratila za pomoć, ljudi bi bili jako posvećeni, čak su mi ponudili i da me odvedu do kuće - sve su radili kako bi mi pomogli. Moje dve cimerke u stanu, kupile su dve bicikle kako bi s njima išle na posao, nekoliko dana kasnije kupile su i meni kako se ne bismo razlikovale. Tokom vožnje, gde sam bila sama, pala sam s bicikla, a za minut se oko mene stvorila masa ljudi koji nisu hteli da me ostave samu već su mi nudili pomoć, svi uglas - priseća se.
Posle šest meseci odlučila je da se vratim kući, a kada su saznali za to, nudili su joj, kaže, sve samo da ostane.
- Nisam mogla zbog roditelja koji su ostali sami u Srbiji. Izrazila sam želju kako bih volela poslednju nedelju da iskoristim da posetim znamenitosti koje nisam videla. Moj menadžer je organizovao večeru za ceo kolektiv kako bi me ispratili i oprostili se, a onda je usledilo pravo iznenađenje. Dao mi je slobodnu poslednju nedelju, koja mi je bila plaćena sto posto, da bih mogla da odmaram u lepotama ovog grada, dok je za to vreme on radio moj posao - nemam reči kojima bih mogla da izrazim zahvalnost tom čoveku. Ostao mi je u prelepom sećanju - priča Gorica.
Gorica kaže i sledeće: - To je jedinstveno iskustvo. Niko ne garantuje da će vam biti lepo kao meni, ali svakako vredi probati nešto novo - priča Gorica.
Veliku želju je imala da ode u Švajcarsku, ali je život za nju imao druge planove.
- Vratila sam se u Srbiju, sa najlepšim uspomenama i danas se čujem sa svima. Jako sam želela da odem u Švajcarsku i da vidim kako je tamo, pa čak i da ostanem da živim, ali... Nažalost, izgubila sam majku. Kasnije mi se dogodilo i nešto lepo, zaljubila sam se u jednog Darka, i planiramo sada venčanje i porodicu. Od Švajcarske za sada nema ništa, ali se nadam da ćemo nekada zajedno, i ako Bog da porodično otiči tamo. Što se tiče svadbe, volela bih da i moji prijatelji iz Hrvatske dođu, mislim da bi to bilo jako lepo, i nekako bih se odužila za sve ono lepo što su mi priredili, a koliko je sve bilo lepo, govori i činjenica da se i dan danas sećam svakog moemnta. Ne kažu džabe ljudi da se sve lepo pamti zauvek - zaključuje Gorica iz Vrčina.
Kurir.rs/Telegraf
NE PROPUSTITE
