MOGU LI TRAMPOVE CARINE ZABOLETI SMEDEREVSKU ŽELEZARU? Srbija ne izvozi čelik u SAD, ali evo šta to znači za firme

Srbija je prošle godine u svetu prodala 98.000 tona aluminijuma za 339 miliona dolara. Pritom, izvoz u SAD je iznosio svega 28,3 tone, što je 173 hiljade dolara. Domaće kompanije izvoze u zemlje Evropske unije kao što su Nemačka, Češka, Slovenija, Francuska, Italija, dok je znatno manji obim izvoza plasiran u zemlje okruženja poput BiH, Crne Gore i Severne Makedonije.

Sve treće zemlje su mogle da izvezu svega 3,3 miliona tona čelika. O koliko maloj kvoti je reč, govori podatak da je prethodne 2018. godine samo Srbija u EU izvezla milion tona čelika. A kvota na uvoz od 3,3 miliona tona bila je zajednička i odnosila se na sve treće zemlje, uključujući i Kinu, Indiju, Brazil, Ukrajinu, Koreju, Rusiju i Iran.

Tek su kvote kasnije povećavane, ali su na snazi već šest godina, a prošle godine su produžene do 2026. godine, što je maksimalni period primene zaštitne mere dozvoljen pravilima EU i Svetske trgovinske organizacije. Odluka je usledila nakon istrage, koju je zatražilo 14 država članica EU, a tokom koje je Evropska komisija zaključila da je zaštitna mera i dalje neophodna za sprečavanje ili otklanjanje ozbiljnih povreda industrije čelika u EU.

"Po toj analogiji, može se desiti da Srbija opet bude kolateralna šteta, i to u težem pogledu, jer se planira da carine u jednom momentu budu proširene i na veći broj privrednih grana", kaže Stanić i naglašava da je ovim kvotama narušen sporazum o slobodnoj trgovini koji Srbija ima potpisan sa EU.

"Uprkos tome što je Bajdenova administracija carine prema EU ukinula 2021. godine, kvote EU na uvoz čelika iz Srbije ostale su i dan danas na snazi", podseća Stanić.

Zanimljivo je to što evropski proizvođači čelika, odnosno njihovo udruženje Eurofer, nisu imali nikakav problem sa smederevskom železarom dok je bila u državnom vlasništvu, ali im nije prijalo kada je 2016. prešla u ruke kineskog HBIS-a. Tu su videli pretnju da Kina preko Srbije može da plasira jeftin čelik u EU. Čak su smederevsku čeličanu u jednom od svojih javnih negodovanja opisali kao kineskog trojanskog konja.

Čim je kineski HBIS preuzeo železaru u Smederevu, Eurofer je zatražio od Evropske komisije da evidentira uvoz čelika koji u EU stiže iz trećih zemalja. Posebno je bila apostrofirana železara u Smederevu, za koju su tvrdili da agresivno povećava izvoz. Za samo godinu dana izvoz u Evropu sa 700.000 dostigao je milion tona čelika.
Dok je čeličana bila u državnom vlasništvu, u Srbiji je proizvedeno oko 900.000 tona čelika.

Kinezi su uspeli da oporave proizvodnju, i već te 2016. godine HBIS je dostigao 1,2 miliona tona. Sledeće, 2017. godine proizvodnja je povećana na 1,5 miliona tona, pokazuju podaci iz finansijskih izveštaja. Kinezi su 2018. godine u Smederevu dostigli dva miliona tona čelika i približili se projektovanom kapacitetu železare od 2,2 miliona tona, koliko je proizvodio i američki US Steel kada je bio njen vlasnik.

Uvođenjem kvota počela je da opada proizvodnja, ali i dobit. Na primer, 2020, 2021. i 2022. godine proizvedeno je oko 1,1 milion tona godišnje, a 2023. proizvodnja je pala za 10 odsto na 982.686 tona.

Preduzeće je 2023. poslovnu godinu završilo sa gubitkom iz redovnog poslovanja u iznosu od 20 milijardi dinara. Prethodne godine gubitak je bio četiri milijarde dinara, a jedino je 2021. preduzeće imalo dobitak od 23,4 milijarde dinara zahvaljujući visokim cenama čelika. Inače, kineski HBIS je 2021. godine bio najveći izvoznik u Srbiji sa izvezenom robom u vrednosti 752,7 miliona evra. Za vreme korone je ugasio jednu peć u smederevskoj čeličani, koja je te godine ponovo pokrenuta.

Inače, akumulirani gubitak železare iz prethodnih godina već je 2023. dostigao 283 miliona evra, i to uprkos činjenici što su sa preuzimanjem železare Kinezi dobili proizvodnju čelika neopterećenu dugovima i što je država 2016. godine sve dugove preuzela na sebe. U to vreme akumulirani dugovi železare bili su na istom nivou kao danas i iznosili su oko 300 miliona evra.

To pokazuje koliko su kvote Evropske unije, koje važe i za Srbiju, veliki problem za Kineze u Smederevu i koliko opterećuju proizvodnju, ali i srpsku ekonomiju.

Šta se očekuje od novih carina Donalda Trumpa

Komentarišući nove carine Donalda Trumpa, Stanić kaže da se svet kreće ka fragmentaciji globalne privrede, a protekcionizam se vraća na velika vrata. Time se smanjuju potencijali rasta, imajući u vidu da je svetska privreda decenijama rasla kroz slobodnu trgovinu.
Prema njegovim rečima, indirektni uticaj carina se vidi u pogledu porasta cena, troškova proizvodnje, pa će dodatno uticati na pad konkurentnosti evropske privrede, a onda se to odražava na pad ekonomske dinamike i pad tražnje za proizvodima i iz Srbije, s obzirom da je EU naše najznačajnije tržište za izvoz proizvoda.

"Usled slabije tražnje u EU, naša industrija neće moći da bazira svoj rast na izvozu u EU. Konkretno, prošle godine je zabeležen pad izvoza Srbije u Nemačku, a nemačke investicije u Srbiju su značajno smanjene. Srbija već beleži usporavanje ekonomske aktivnosti, kao posledica stagnacije u EU."

Pošto na takav vid protekcionizma rivali odgovaraju, po pravilu, recipročnim merama, globalni rast cena je neminovan. U tim okolnostima, centralne banke će odložiti monetarnu relaksaciju, što će imati negativan učinak na tržište kapitala, investicije i potrošnju.

S druge strane, trgovinski rat usporava globalnu trgovinu i ekonomsku saradnju. Zemlje kojima Trump uvodi carine su uvezane kroz globalne lance snabdevanja, a veće carine povećavaju troškove proizvodnje. Preusmeravanje lanca snabdevanja za kompanije zahteva dodatne troškove u novu infrastrukturu, logistiku i partnerstva. Taj proces je skup i dugotrajan. Ako kompanije suočene s visokim troškovima zbog carina smanje svoje profite, one mogu redukovati ulaganja u istraživanje i razvoj. To može imati dugoročne negativne efekte na inovacije i konkurentnost.

Svetska banka ukazuje da bi povećanje američkih carina za sve trgovinske partnere od 10 procentnih poena u 2025. moglo da uspori privredni rast za 0,3 odsto ove godine, ako američki trgovinski partneri uzvrate sopstvenim carinama. Kada su u pitanju zemlje u razvoju, njihov privredni rast će iznositi skromnih četiri odsto u 2025-2026, što je za trećinu ispod proseka u dvehiljaditim, te za petinu niže nego što je bio prosečan rast 2010-2019. Očekuje se da će globalna trgovina robom i uslugama porasti za 3,1 odsto u 2025-2026, što znači da će ostati ispod trenda rasta pre pandemije.

Kurir Biznis/Bloomtergadria.com