CILJ BROJ 6 UN AGENDE ODRŽIVOG RAZVOJA 2030: Sačuvajmo Dunav

Pored klimatskih promena, na kvalitet voda utiču i direktno ispuštanje komunalnih i industrijskih voda u vodne tokove, drenažne vode iz poljoprivrede, ocedne vode iz deponija, priključenost na kanalizaciju

Dva sporazuma

Kad je reč o Srbiji, od neposrednog su značaja za regionalni razvoj dva sporazuma. Prvi je Konvencija, a drugi je Međunarodna komisija za zaštitu reke Dunav (ICPDR) sa sedištem u Beču koja je formirana za sprovođenje ove konvencije. Dunav, koji je druga po veličini reka u Evropi, dugačak je 2.860 kilometara, a u poslednjih 150 godina izgubio je 80 odsto svojih plavnih i vlažnih područja. Neki od glavnih uzroka su izgradnja brana, ekstrakcija sedimenta i pregrađivanje u cilju korišćenja hidropotencijala, poljoprivreda, urbani razvoj, odbrana od poplava i plovidba. Kad govorimo o nivou zagađenosti Dunava, dunavske zemlje su 2016. godine s poljoprivrednim sektorom započele proces rasprave kako bi se zagađenja iz difuznih izvora svela na minimum. Tokom proteklih nekoliko decenija Dunav je bio svedok drastičnih promena zemljišta i prekomerne eksploatacije prirodnih resursa nasipima, kao i ilegalnim ribolovom. Na Dunavu postoje mnoge brane, koje prekidaju kontinuitet toka vode, doprinose eroziji i narušavaju migraciju mnogih vrsta riba. Najkritičnije ugrožena vrsta u Dunavu je jesetra - riba koja proizvodi dragoceni crni kavijar. Kombinacija brana, zagađenja i ilegalnog ribolova dovela ju je na ivicu izumiranja.

Pritoke veoma zagađene

Nažalost, pored klimatskih promena, na kvalitet voda utiču i direktno ispuštanje komunalnih i industrijskih voda u vodne tokove, drenažne vode iz poljoprivrede, rudnika, ocedne vode iz deponija, termoelektrana, priključenost na kanalizaciju... Srbija prednjači u svemu ovome, međutim, jedna smo od retkih podunavskih zemalja koja se može pohvaliti da se na njenoj teritoriji kvalitet vode Dunava poboljšava - stanje Dunava je mnogo bolje na izlazu iz naše zemlje, gde ima karakteristike koje ga svrstavaju u drugu ili treću klasu, nego što je to na ulazu. Štaviše, situacija bi bila još povoljnija da su reke koje se ulivaju u Dunav čistije. Pritoke Dunava su često u četvrtoj klasi ili neretko i van klase, što ukazuje na veoma loše stanje tih reka, među kojima su Tisa, Tamiš, Velika Morava.

Bez prečišćavanja

Održivo upravljanje vodama od velikog je značaja za postizanje ciljeva održivog razvoja, postavljenih u Agendi održivog razvoja UN 2030. Cilj broj 6 Agende odnosi se na vodu i kanalizaciju, a potcilj 6.6 na zaštitu i obnovu ekosistema povezanih s vodom, uključujući šume, planine, reke, jezera i plavna zemljišta.

Iako je kvalitet Dunava u našoj zemlji poboljšan, i dalje smo jedina zemlja koja otpadne vode direktno ispušta u ovu reku. U Beogradu sa dva miliona stanovnika situacija je posebno alarmantna jer ne postoji ni jedna jedina fabrika za preradu otpadnih voda, ali zato ima 200 direktnih izliva otpadnih voda u reke. To u praksi znači da se svake godine oko 120 miliona kubnih metara fekalija, od kojih je 30 miliona otrova iz industrijskih postrojenja, među kojima su hemikalije i pesticidi, slije direktno u Savu i Dunav.

Glavni izvori zagađenja vode u Srbiji su teški metali, pepeo iz termoelektrana, nafta, otpaci iz klanica, neuredne deponije, poljoprivreda i saobraćaj. Naši najveći gradovi ispuštaju neprečišćene otpadne vode direktno u reke jer ne poseduju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Prema nekim istraživanjima, prosečan žitelj naše zemlje godišnje proizvede 300-400 kilograma đubreta, koje bi trebalo da završi na deponijama sa sistemima za zaštitu đubreta i ocednih voda. Procene su da samo 10 odsto deponija u Srbiji zadovoljava standarde Evropske unije.

Šabac dobar primer

Prof. dr Božo Dalmacija, s Katedre za hemijsku tehnologiju i zaštitu životne sredine novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta, objašnjava za Kurir da je EU odvojila novac za srpske gradove koji su konkurisali projektima za rešavanje problema otpadnih voda, a da je Šabac jedini grad koji je taj posao uradio kako treba.

- Mi na Dunavu nemamo zapravo nijedan sistem za prečišćavanje otpadnih voda, a to je zaista vrlo veliki problem. Inače smo se složili i potpisali, kao i sve zemlje Dunavskog sliva, ugovor da ćemo štititi Dunav ne samo od organskih materija nego prvenstveno od azota i fosfora. Srbija nije puno odmakla po tom pitanju. Sadašnja politika je da komunalna preduzeća, odnosno gradovi ne moraju da postave svoje prečištače i da ih naprave sve do 2040. godine, dok industrija mora do 2025. da napravi sisteme za prečišćavanje - objašnjava Dalmacija.

On naglašava da o tome niko ne razmišlja ozbiljno, a da strani projektanti kad dođu često ne urade projekat kako treba, što je bio primer u Užicu.

- Svi veliki gradovi ispuštaju neprečišćene otpadne vode direktno u reke jer nemaju postrojenja za prečišćavanje, to je jedan od većih problema, a još veći je problem to što se ne razmišlja kako da se voda štedi u samom gradu i samim industrijama - naglašava profesor Dalmacija i ističe da bi pre svega trebalo edukovati građane, ali i industrijski sektor.

Velike posledice

- U Srbiji postoji oko 50 postrojenja, a pola od toga ne radi kako treba. Nama treba više od 450 kolektora, to jest većih postrojenja. Za sve to treba novac, ali dok novac ne dođe, treba raditi na planiranju i projektima. Stanje je sa svih strana loše! Moramo da promenimo svest - navodi naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, ukoliko nastavimo neodgovorno da se ponašamo prema rekama, imaćemo velike posledice.

- Voda ostaje i zagađuje kanale, a samim tim nećete moći da navodnjavate. Dobićete više crnih tačaka, ne samo jednu ili dve. Polako gubimo deo kulture i ponašanja prema životnoj sredini i svest da ćemo imati sve više problema s vodom. Menja se klima, biće perioda kad imamo previše vode, a doći će i periodi kad ćemo imati ogromne suše. Mi ćemo zagaditi vodu i nećemo do tada uspeti da obezbedimo dovoljnu količinu vode za navodnjavanje - zaključio je Dalmacija.

D. Glogonjac - M. Branković