Da bi se popeli do Magliča, srednjovekovne tvrđave za koju se pretpostavlja da je sagrađena 1240. godine, turisti moraju da prođu kroz imanje u kojem poslednje dve godine borave stranci iz celog sveta.
Na mestu gde se danas nalazi nekoliko kućica, nekadašnja štala, kao i trem, u srednjem veku je bio ekonomski deo tvrđave.
Tu u podnožju uzgajalo se povrće i voće i spremala se hrana, dok je tvrđava sazidana na visokoj steni.
Magličgrad, kako se od 2022. godine naziva ovo mesto, osmislio je Miloš Sretenović (35) Beograđanin koji je po povratku iz Južne Amerike, na Magliču, tridesetak kilometara od Kraljeva odlučio da pokrene nešto potpuno novo.
Nakon dve i po godine života u Južnoj Americi, koju je obišao od Čilea do Paname, boraveći na mestima u kojima volonteri imaju društveno odgovorne aktivnosti i bave se ekologijom, sličan koncept doneo je u Dolinu jorgovana.
Nemanjićki zamak iz 13. veka čiji je nastanak obavijen velom misterije, sada je ponovo otvoren za posetioce.
- Naš volonterski centar Magličgrad već dve godine aktivno radi na oživljavanju ovog srednjevekovnog zdanja koje su mnogi decenijama čežnjivo gledali iz svojih automobila, prolazeći Ibarskom magistralom - priča Miloš na početku Priče sa dušom i seća se dana kada je ovde stigao.
Petnaestog maja 2022. godine čamcem je prvi put prešao Ibar, a sa sobom je imao samo trimer.
- Pre toga sam u Južnoj Americi volontirao i sticao znanja. Gledao sam kako ljudi tamo rade i video da sve može da se uradi i izvede na neki drugačiji, alternativan način. Iako su mi svi govorili “Ma ko će da ti dođe na Maglič”, ja nisam odustajao od Magličgrada - kaže Miloš.
Osim Miloša, u tom “gradu” žive i volonteri iz celog sveta.
Do sada ih je kroz Magličgrad prošlo 185, oni se smenjuju posle određenog perioda, a u trenutku kada su Priče sa dušom svratile, tamo ih je bilo desetak.
Oni rade po pet sati dnevno, pet dana nedeljno, a zauzvrat dobijaju smeštaj i hranu. Ima ih iz Kolumbije, Italije, Kanade, Rusije, Španije…
- Mi se isključivo oslanjamo na dobrovoljce, dosta nam pomažu. Nemamo plaćenu radnu snagu. Reč je o aktivistima koji su okrenuti ekologiji, koji se bore za bolje sutra, pa došli ovde da pomognu. Pronalaze nas preko jednog internet sajta i dođu ovde da čiste tvrđavu i da skupljaju smeće u Ibru. Verujte mi da je lakše naći volontere na društveno odgovornom projektu, nego privući ljude da rade za platu - priča Miloš.
Ideja autora ovog projekta bila je da pod tvrđavom Maglič nastane gradić sa Kulturnim centrom, kampom, prenoćištem, kafanom, malom životinjskom farmom i svim onim što može da ide uz to.
Ovde i jeste u srednjem veku bio podgrad, koji su, kako kaže Miloš, Turci dokumentovali kad su došli ovde polovinom 15. veka.
- Imamo struju, vodu, baštu. Kada nam nešto zatreba, ja odem kolima do Kraljeva. Do sada nam je bilo oko 20.000 posetilaca, a napravili smo i festival koji je prošle godine posetilo 900 ljudi - nastavlja Miloš.
Kako ističe, kokoške nemaju, jer je ovde opasno za njih, pa grabljivice mogu lako da ih pojedu. Divlja je sredina i nemaju nijednog komšiju.
- Od životinja posedujemo jedno magare, tri konja, pet koza i osam mačića. Muzemo koze, a ja pravim sir. Od voća imamo šljive i trešnje, dok je sađenje novih stabala komplikovano, jer se nalazimo u “predelu izuzetnih odlika” pa su potrebne dozvole za sadnju - objašnjava on.
Miloševa majka je poreklom iz Žiče, pa je jedan period života provodio tamo i u Kraljevu.
Ovaj arheolog forenzičar koji se sedam godina bavio tom profesijom, imanje pokraj Magliča kupio je od “Čika Jove”, čoveka koji je godinama tu boravio, ali nije imao naslednike.
- Ubeđivali smo ga tri godine i na kraju je pristao. Dogovorili smo se da dok je živ, uvek može da dođe kod nas i da uživa na svom imanju, dok mi imamo pravo da ovde radimo - zaključuje Sretenović.
Obilazak Magličgrada za sada funkcioniše ovako: turisti dođu svojim prevozom do parkinga kraj Ibarske magistrale i ostave automobile, zatim prelaze na drugu stranu magistrale, gde na obali Ibra čekaju skelu, kojom se prevoze na drugu stranu.
Prevoz je besplatan, a donacija za volontere nije obavezna, ali je poželjna.
Polasci tokom turističke sezone, od maja do oktobra, su u osam, deset, 12, 14, 16, 18 i 20 sati.
Miloševa ideja je da u budućnosti gosti ovde mogu i da prenoće.
Za sada većina svrati da vidi kuće od kamena i od gline, da se poigra sa konjima (imaju srpske brdske konje i šetlandske ponije), popije domaći sok ili rakiju i na trenutak predahne od brzog ritma života, a pre uspona ka čuvenoj tvrđavi.
BiznisKurir/Priče sa dušom
NE PROPUSTITE
