DOMAGOJ ZLATAR NAMUZAO 107.000 LITARA KOZJEG MLEKA! Na porodičnoj farmi gaji alpske koze, a evo u čemu je tajna njegovog uspeha
Priča o porodici Zlatar je priča o porodičnom gazdinstvu koje je decenijama na Goloj. Naime, Domagaj Zlatar iz Gole u Prekodravlju, na samoj granici s Mađarskom, nekih 15-ak kilometara od Hlebina, bavi se uzgojem alpskih koza i deli svoje poljoprivredno iskustvo.
"Jedan od najstresnijih meseci u godini je iza nas, jer kozarstvo počinje početkom januara. Često se čini da dolazite iznutra, samo jedete i spavate, dok ceo dan provedete u štali, gledajući koze, teliti i pomagati im“, kaže kroz osmeh Domagoj.
On označava svaku francusku alpsku kozu koju drži lancem kako bi sprečio zabunu, zatim upisuje sve relevantne informacije u karton – ko je majka, ko je otac – i meri ih.
Ovaj zahtevan period traje od januara do marta i izuzetno je intenzivan, jer zahteva mnogo pažnje, preciznosti i temeljne organizacije.
"A u stvari, cele godine, uz redovne poslove na farmi – mužu, košenje sena, čuvanje useva kukuruza i pšenice, nemamo van sezone. Možda je samo decembar malo mirniji, a svi ostali meseci ili smo u štali ili na traktoru“, kaže on.
Osamdeset koza se ojarilo
U poslednjih nedelju dana ojarilo mu se osamdesetak koza, u proseku po dve. Na sreću, nije bilo prevelikih gubitaka. Gubitaka uvek ima, ali, naravno, sve dok su u razumnom procentu, to nije velika stvar.
"Jarići lepo napreduju, još su sa majkama u boksovima, a početkom februara počinje isporuka mleka u Vindiju. Tada ću početi da ih odvikavam od koza, a koze će ići u muža traje prvih 15 dana februara, ujutru i uveče, svaki dan. Posle ovog perioda jarenja, koji traje od prvog do četvrtog meseca, počinju poljoprivredni radovi – setva kukuruza, lucerke, košenje“, dodaje on.
Priča o porodici Zlatar je priča o porodičnom gazdinstvu koje je decenijama na Goloj. Njegov otac Josip, profesor srednje škole u penziji u Koprivnici, takođe ima porodičnu farmu sa dugom tradicijom uspešnog poslovanja, specijalizovanu za tov bikova, a takođe i pšenicu i kukuruz koje prodaju.
"Moji roditelji se celi život bave proizvodnjom kravljeg mleka, a ja sam od malena oko životinja, posla, traktora. Zato sam upisao srednju školu za veterinarskog tehničara u Križevcima, a potom Višu školu poljoprivrede, gde sam stekao diplomu“, kaže on.
Paralelno sa školovanjem, posvetio se i poljoprivredi. Tokom čitavog školovanja, srednje škole i fakulteta, koristio je svaki slobodan trenutak da pomogne roditeljima na imanju.
Koristio je vikende, slobodne dane, pa čak i bolovanja da bude sa svojom porodicom i aktivno učestvuje u poslovima na farmi. Ovo delo je bilo sastavni deo njegovog života i oblikovalo je njegovu posvećenost poljoprivredi.
"Dok sam studirao u Zagrebu, upoznao sam suprugu Katju, magistra agronomije. Prvi sin Ognjen je rođen u Zagrebu i tamo smo jedno vreme radili. Kasnije smo dobili mlađeg sina Bornu i sada imamo dvogodišnju ćerku Dunju. U početku smo planirali da nastavimo sa proizvodnjom mleka, pa smo čak pravili i projekte za izgradnju farme mleka, ali su ti planovi na kraju propali ", objašnjava on.
Spletom okolnosti i životnih događaja, pre šest godina, supruga i on su kupili farmu nedaleko njegove roditeljske kuće. Odmah su započeli s renovacijom, rekonstrukcijom i dogradnjom objekata koji su već postojali na tom poljoprivrednom gospodarstvu.
"Dva meseca nakon useljenja, stigle su prve jarice, francuske albina je, koju bih mogao usporediti sa simentalcem u govedarstvu. Ona nije koza koja proizvodi najviše mleka, niti možda ima najveće priraste jaradi, ali je vrlo dobra vrsta za početnike. Nije sklona bolestima, zdrava je, radoznala i prilično otporna“, pojašnjava.
Proizveli 107.000 litara mleka
Od prvog matičnog stada danas su došli do 160 odraslih koza. Kako kaže, sa 128 muznih koza prošle su, 2024. godine proizveli 107 hiljada litara mleka, što, uz količinu koju je jarad pomuzla, čini oko 900 litara po kozi.
Kozarstvo je zahtevno, a životinje inteligentne, temeljite i precizne.
"Otkup je osiguran, a što se tiče hrvatske cene ona je na nekih 75 centi, što je više nego kravlje mleko, ali mi taj volumen proizvodnje ne možemo postići poput jedne govedarske farme“, dodaje.
Cena varira u zavisnosti o parametrima poput belančevina i mlečnih masti, pa se može dogoditi razlika od 5 do 10 centi više ili manje. Ipak, cilj je težiti višim cenama jer su cene inputa svake godine sve veće.
"Na početku ove naše odiseje smo dobili 50.000 evra, što nam je bio dobar vetar u leđa. Kasnije smo aplicirali za nabavku opreme, postavili solare od 10 kW/h i povremeno kupovali određene mašine. U to smo vreme odlučili da ćemo se priključiti Vindiji, koja je tada, kao i danas, imala dobar program za formiranje novih farmi. Pomogli su nam nabaviti prvi rasplodni materijal i omogućili finansirani kredit“, ističe Zlatar.
Prostor za poboljšanje
Priča Domagoj kako bi se sve se moglo unaprediti. Danas postoje tehnologije koje olakšavaju mužnju, hranjenje i čišćenje objekata. Neke su već implementirali, ali još uvek ima prostora za poboljšanja. Novi sistem automatiziranog hranjenja ili korištenje termalne energije za obroke sigurno bi smanjili fizički rad.
"Veliki deo žitarica koje proizvedemo ostaje u domaćinstvu, ili se koristi za pripremu krmnih smesa. Moji roditelji, kao što sam već spomenuo, takođe imaju proizvodnju kravljeg mleka, tov junadi, tako da zaista puno treba pripremiti tokom godine. Međutim, višak kukuruza i pšenice prodajemo“, dodaje.
On lično voli da se bavi poljoprivredom i stokom. Tu postoji određena ljubav koja ga drži u svemu tome, ali, s druge strane, svestan je da moraju plaćati račune, a sama ljubav, nažalost, nije dovoljna.
"Neke stvari jednostavno zahtevaju ulaganja, bez obzira na cenu. Muzna oprema danas je izuzetno skupa, pa bih svima koji razmišljaju o tome savjetovao da dobro procijene imaju li kapaciteta za takvu proizvodnju. Prema Libikovom zakonu minimuma, prinos ili proizvodnja zavisiće od onoga čega imate najmanje, a ne o onome čega imate najviše. Sve treba biti dobro povezano u ciklus, kako bi se maksimalno iskoristilo“, priča.
Simpatične, nježne i radoznale
Domagojeve koze su zaista simpatične životinje, nežne i pomalo plašne, ali istovremeno izuzetno znatiželjne i aktivne. Svaka od njih nosi svoju jedinstvenu osobnost, što ih čini ne samo dragim, već i vrlo zanimljivim stanovnicima farme.
"Dok sam počinjao s radovima, mislio sam kako sam napravio solidnu konstrukciju, sve u redu, da neće biti problema. Međutim, koze uvek pronađu najslabiju točku i doslovno unište ogradu za koju mislite da je nesalomiva. Nije da sam bio posebno vešt s alatima pre nego što sam se počeo baviti kozjom proizvodnjom, ali morao sam se izveštiti“, priseća se.
Kaže u šali kako se morao usavršiti u bravariji, stolariji i mnogim drugim veštinama kako bi farma funkcionisala. Poljoprivrednik danas treba da zna jako puno veština, od svega pomalo – veterinar, knjigovođa, ekonomista... Mora se zaokružiti sve aspekte da bi posao funkcionirao. Danas ima takvu alatnicu da bi mogao postati obrtnik, ako posao s kozama propadne.
"Uvek imam rezervni plan", kaže kroz smeh. Ljubav prema poljoprivredi ogleda se u svemu što radi, ali, dodaje, treba naglasiti da to nije lako, iako može inspirirati druge da se time bave. "Ne smemo izokrenuti istinu i prikazivati da je to sve tako jednostavno, jer nije, ali s druge strane, ne smemo ni demotivisati one koji žele ući u taj posao. To je naša moralna odgovornost“, zaključuje.
Kurir Biznis/Agroklub.rs