ŠTO IZAĐE IZ VLADISLAVINIH RUKU SVAKO BI POŽELEO! Izrađuje kutijice za tamjan i kadionice sa motivima rozeta manastira Draganac
“Ja znam ko sam po zvonu što sa zadužbina nemanjićkih peva,
Po jasnosti njegova glasa,
Po tome što me od Studenice do Mileševa pradedovi gledaju sa ikonostasa,
I što svaki u ruci drži hram…”
Ovaj stih pesme “Poreklo” Desanke Maksimović možda najbolje oslikava čudesni stvaralački rad i stanje duše Vladislave Čolić iz Vinče.
Njeni radovi su više od dela akademskog slikara, jer su vođeni verom. Kadionice izvajane njenom rukom izgledom vas vraćaju u prošla vremena, na njima su kao najlepša čipka latice, moravske rozete simboli jedinstva, mira i stabilnosti, kameni motivi srpskih manastira. Krase i keramičke kutije u kojima se čuva tamjan. I to poseban, mirišljav, pravljen po staroj recepturi, rukama monaha manastira Draganac koji se nalazi u blizini Gnjilana, istočnom delu Kosova i Metohije.
Vladislava Čolić je rođena u Beogradu, diplomirala je na Akademiji lepih umetnosti, u klasi profesora Dušana Otaševića, odsek slikarstvo, a od 2004. godine živi i radi u Vinči kraj Dunava. Njen put u slikarstvo trasiran je još u ranom detinjstvu. Otac Steva Čolić je takođe akademski slikar, bio je profesor, a majka Slobodanka se bavila dizajniranjem tekstila i slikanom svilom. Duhovno je u njenoj porodici uvek bilo prisutno, tako da se još iz ranog doba odrastanja saživela sa verom. Roditelji su je usmeravali da svoj dar neguje. Gledajući njihov rad, utirala je put svom delu. I slikarstvo i slikanje na svili se objedinilo. Majka je naučila da oslikava svilu starom kineskom tehnikom. Potom je usledilo vajarstvo.
“Motive koji me pokreću za umetnost, uglavnom crpim iz flore i faune. Ipak, nekako su mi najdraže ptičice, koje sam satima mogla da posmatram iz moje sobe i njihova fascinantna igra naročito malih, njihova sloboda, kao i pesma. Sa odrastanjem i spoznajom Gospoda Boga, moje inspiracije su gravitirale prema veri, manastirima, svojoj zemlji, mestu i domu. Smatram da svaki umetnik, treba da se izrazi, u segmentu koji ga nadahnjuje i podstiče na kreativnost. Za sebe mogu da kažem, da mi je sasvim prirodno da slikam, da se bavim vajarstvom ili da slikam na svili. Zahvalna sam Bogu, od koga sam dobila ovaj dar”, priča Vladislava Čolić.
A kada je upoznate shvatite da tako mora i da je duhovno vodi. Deo života provela je u Grčkoj, ali se vratila u Srbiju. Posetila je dosta naših srednjovekovnih manastira. Jedan obilazak, međutim, naročito je uticao na njen rad. Prilikom posete naših svetinja na Kosovu i Metohiji, a opet kako kaže po Božijem promislu, zadesila se u manastiru Draganac, koji se nalazi u kosovskom pomoravlju blizu Gnjilana. Po narodnom predanju, manastir je zadužbina Svetog kneza Lazara, iz 14. veka, a naziv nosi po njegovoj ćerki Dragani. Izgrađen je na mestu stare srednjovekovne crkve između 1865. i 1869. godine posvećen Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu. Inače, manastirska slava je Sveti Arhangel Gavrilo, koji se praznuje 26. jula.
U manastiru postoji radionica u kojoj monasi prave tamjan po tradicionalnom Atoskom receptu. Tamjan karakteriše izrazita mekoća, kao i sposobnost potpunog dogorevanja. Za njegovu izradu koriste se visoko kvalitetni mirisi identični onima koja se koriste u zajednicama na Atosu. Kako se navodi na sajtu manastira Draganac www.draganac.org ovakav tip proizvodnje tamjana je veoma zahtevan, a osim što se traže snažne ruke da mese lepljivu smolu tamjana, svako ko pravi tamjan mora da ima snažna zdrava pluća, jer se tokom cele proizvodnje udiše jak miris. Čisti tamjan nabavljaju od prestižnih distributera iz Atine. Osim pravljenja tamjana u manastiru se izrađuju i keramičke posude za njegovo čuvanje.
“Ono što mi je privuklo pažnju su manastirske kutije za tamjan, sa divnim moravskim rozetama, utisnute na poklopcu. Moravska rozeta je deo Šumadije. Ovaj stil gradnje svoje ime duguje reci Moravi, u čijem slivu su građene crkve i manastiri u ovom stilu. Moravske rozete, su veoma jedinstvene i karakteristične za moravski stil gradnje manastira u 14. veku, Ravanica, Ljubostinja, Kalenić, Manasija, crkva Lazarica. One predstavljaju jedinstvene ukrase u obliku ruže sa stilizovanim laticama, simbole jedinstva, mira i stabilnosti, koje se najčešće nalaze iznad vrata ili prozora manastira. Saradnja sa monasima, iz manastira Draganac je počela tako što sam im uradila logo manastira, kao i dizajn kutijice za tamjan.“
Ubrzo nakon toga, kao logični sled, rešila je da završi kurs keramike i grnčarstva u studiju “Bardak” na Dorćolu. Umetnost uvezuje, tako da su vajar i slikar povezani, dugo godina unazad naša sagovornica je htela da se bavi vajarstvom i da savlada točak. Ali tada nije bilo prilike da se tome posveti, nije bilo vreme. Prošle godine se sve poklopilo, kako to obično i biva u životu koji ima svoj red i vreme, tako je došlo i Vladislavino. Počinje da izrađuje kutijice za tamjan, kućne kadionice, sa motivima manastirske rozete za manastir Draganac.
“Čitava ova kolekcija, inspirisana moravskom rozetom, dobila je naziv Moravka. Zahvalna sam Gospodu Bogu, na darovima koje mi ja dao, a koji su istovetni sa mojom inspiracijom, a to je moja Šumadija i Srbija. Upisala sam kurs vajanja kod Saše Matića, i tako zaokružila svoj opus za stvaranje i tek sada se osećam ispunjenom. Monasi iz manastira Draganac su pravili kutije za čuvanje tamjana, i imali su motiv moravske rozete. To je ranije jedan iskušenik radio, a kada je on otišao, imala sam želju da to savladam i da pravim ja to za njih. Nakon kutijica, došle su mi kao nadahnuće za stvaranje kućne kadionice, ideju sam proširila, pa će moravska rozeta biti i na slikama. Rozete su mi neizmeran izvor inspiracije…”
Bratstvo manastira Vladislavi je poklonilo peć tako da joj je to sada znatno olakšalo rad i stvaranje.
Prezire minimalizam, smatra da je kako je to neko rekao, objavio smrt detaljima. Zato na keramici želi da stavlja detalje koji unose živost, jer oni govore dosta o psihi čoveka, njegovom duševnom stanju i daju život.
"Minimalizam je gubitak kreacije, čovek se često toliko gnuša detalja i na žalost ima potrebu da sve mora da bude prečišćeno, a onda nema duše, a to me plaši. Smatram da je to bujanje pokazatelj života, detalj koliko je radosti u nama. Moravska rozeta je latica, cvet, život. Bujao je život kroz detalje u tom dobu. Vraćanjem u ovo vreme, vraćamo i tu živost, koja mora da zameni ovo stanje prečišćenosti. Verujem u Gospoda Boga i zahvaljujući Bogu, jer bez vere smo patetični, verujem u to što radim. Vrlo sam nadahnuta. Kada radim moja zemlja me inspiriše, naš folklor, seljak, šajkača, šljiva. Tužno mi je kada se neko stidi našeg opanka. Zato bih i volela da uradim opus srpskog seljaka, da ovekovečim rurani život, to nešto što je naše izvorno, najlepše na svetu, da ostane za pokoljenja“, kaže Vladislava Čolić dok predano spretnim prstima oblikuje nežne latice moravskih rozeta na kadionici. Sada će, zahvaljujući njoj taj simbol jedinstva, mira i stabilnosti biti i u svakom domu.
Kurir Biznis/Plodna zemlja