Nadeždu su bol i kvržica na dojci odveli lekaru: Nisam dala da mi bolest oduzme pravo na život i radost

Nadežda danas pomaže svojim iskustvom ženama koje prolaze kroz istu dijagnozu. Ali ona sama je prošla dug put izlečenja i mirenja sa novonastalom situacijom. 

- Tako sam dijagnozu zvanično dobila odmah nakon operacije, ali mi je pre toga, nakon visoko sumnjive mamografije, saopšteno da je najverovatnije u pitanju rak. Terapiju sam primila nakon operacije, to su bila četiri ciklusa na 21 dan i veoma dobro sam je podnela.

Najveći izazov je bio prihvatiti gubitak kose i dojke

Period tokom primanja hemioterapija Nadežda je prihvatila kao period sopstvenog preobraženja kada je imala dovoljno vremena da razmišlja o životu i promenama koje će napraviti.

- Istovremeno je to razmišljanje predstavljalo i način kako sam se hrabrila, postavljala sam sebi i određene ciljeve koje želim da dostignem nakon lečenja. Sada mogu da kažem da sam uspela u tome.

Najveći izazov je bio prihvatiti privremeni gubitak kose i posebno i na prvom mestu, gubitak dojke, bez bilo kakvih posledica na psihu i način života.

- Gubitak dojke, simbola ženstvenosti, je nepovratan i moralo je proći neko vreme da dobro usadim u svoju glavu rečenicu koju su mi svi govorili: "Važno da je glava na ramenima". Mnogo sam vremena provela u mirenju sa tim gubitkom, mnogo samoubeđivanja da moja vrednost nije u toj dojci.

Sada mnogo lakše kažem "ne"

Nakon lečenja njen život je dobio novu dimenziju.

- Mnogo sam više posvećena sebi i svojim životnim ciljevima. Mnogo lakše kažem NE ako mi nešto ne odgovara, što ranije nije bilo tako. I neke navike sam promenila, a najvažnije su da sada rano ležem, rano ustajem i imam dovoljno sna, trudim se da mnogo više pešačim i od pre šest godina sam počela da se bavim sportom - dragon boat veslanjem. Drastične promene u ishrani nisu neophodne zbog dijagnoze raka dojke, samo bi se trebalo što zdravije hraniti koliko je to moguće, pa je i to bila jedna od promena koju sam učinila.

Nadeždina tetka takođe je prošla kroz rak dojke

Nadeždina tetka Gordana Čolić je pre skoro 30 godina takođe imala dijagnozu raka dojke.

- Kada sam se mnogo godina kasnije ja razbolela nisam imala snage i volje da joj odmah javim, nego tek kada sam lečenje završila. Ali sam mnogo mislila na nju i slučajan susret u crkvi je bio znak da bi trebalo sve da joj ispričam. Bila je puna razumevanja i sa mnogo iskustvene podrške za mene. Od tada su naši susreti češći, vodimo duge razgovore, ona je uvek tu za svaki savet koji mi je potreban i to mi uvek mnogo znači.

Nadežda je sada dobro, vodi sadržajan i ispunjen život i odlazi na redovne onkološke kontrole koje su obavezne.

- Jednom godišnje radim mamografiju, analize krvi, ultrazvuk abdomena i sa rezultatima posetim onkologa. Znam da nisam smela da potonem i dozvolim da me neki tamo rak pobedi. Imala sam nekoliko motiva da živim. Nekoliko godina pre dijagnoze moj brak se završio posle mnogo godina i nisam htela da dozvolim da mi rak oduzme pravo na novi život. U godini kada sam se razbolela moja ćerka se udala i želela sam da dočekam unuke (sada ih imam dve), da im se radujem i da ih gledam kako odrastaju. Još jedan jak motiv je majka uz koju moram biti da joj olakšam starost, sada ima 91 godinu.

Kroz rad u udruženju Nadežda hrabri druge žene

Od kako je završila lečenje veliki deo svog života posvećuje radu u Udruženju žena obolelih i lečenih od raka dojke "Budimo Zajedno".

- Prvobitno sam tu dobila potrebnu podršku, mnogo pozitivne energije, nova predivna prijateljstva. A sada ja drugima pružam iskustvenu podršku i pomoć, i to je na neki način postala moja životna misija. Od pre dve godine sam sa drugaricom iz udruženja Zoricom Kubiček angažovana i u "Nacionalnom centru za pružanje iskustvene podrške obolelima od raka dojke i raka grlića materice" pri "Ženskom Centru Milica" kao iskustvena i edukovana konsultatorka. Edukaciju sam prošla kroz program "Akademija za pacijente" Udruženja medikalnih onkologa Srbije.

U oba udruženja žene koje se javljaju i dolaze sa dijagnozom raka dojke su uplašene, sa puno nedoumica, najčešće i sa velikim psihičkim padovima.

- One ne znaju dosta pojedinosti koje ih čekaju u procesu lečenja, kako se pripremiti za hemioterapiju i operaciju, kako se suočiti sa nuspojavama terapije, kako se hraniti u tom periodu i kasnije, šta znači njihova dijagnoza. Lekari su na žalost preopterećeni sve većim brojem pacijenata i nemaju dovoljno vremena. Trudimo se da ih ohrabrimo za sve šta ih čeka i da ih psihički osnažimo. Najčešće smo uz njih kroz ceo proces lečenja i najveća nagrada i naše veliko zadovoljstvo je kada na njihovim licima vidimo osmeh.

Olivera Marković

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.