JOVAN JE OSTAO BEZ POSLA, NAPUSTIO BG I POKRENUO SVOJ BIZNIS Ni dinara nije uložio, a debelo mu se isplatilo! Sada živi SVOJ SAN

Srpska izreka kaže: Svuda pođi, svojoj kući dođi, a baš to je mislio i profesor istorije Jovan Kocmanović (36) kada je odlučio da napusti Beograd i ode u rodno mesto svojih roditelja, u Golubac, gde je inače provodio mnogo vremena. Iako je, zapravo, došao u ovaj gradić jer je dobio posao u jednoj lokalnoj školi, Jovan nije ni slutio da će posle samo dve godine odlučiti da ovde započne novi život. Pošto se nije dugo zadržao u školi jer je radio kao zamena, razvio je sopstveni biznis - uložio je nula dinara, a danas živi, moglo bi se reći, kao u bajci.

- Kada sam završio fakultet, dobio sam posao u Golupcu u lokalnoj Osnovnoj školi kao nastavnik istorije. Pošto mi je produžen ugovor na dve godine jer je nastavnica otišla na trudničko, odlučio sam da ovde i ostanem jer je Golubac super mesto za život. Nikada se nisam pokajao. Evo, prošlo je već trinaest godina i ponovo bih isto uradio - priča nam Jovan.

Pre nego što se doselio u Golubac, Jovan je često dolazio kako bi plovio Dunavom. Zato ga je teča, pošto je upisao fakultet, častio malim čamcem.

Ideja je novac

- Teča je znao da je Dunav moja pasija od malih nogu. Stalno sam se vozikao čamcem u tom studentskom periodu i tokom tih vožnji, primetio sam da je tvrđava bila prilično posećena, bilo je dosta turističkih autobusa i pomislio sam da bi tim ljudima sigurno bilo zanimljivo da im neko protumači te zidine jer tu nije postojala nikakva turistička služba - ističe Jovan koji je baš tražio neki "poslić" koji bi mogao dok studira.

Pomislio je da bi mogao da bude turistički vodič i da ljudima priča priče o tvrđavi.

- Video sam ljude kako sa obale fotografišu čamac i ja shvatim da bi njima bilo još interesantnije da im tu priču pričam u čamcu. Iste večeri kada sam stigao kući, prelistao sam knjigu o istoriji Golupca, napravio koncept, sredio čamac, otišao na tvrđavu i upustio se u prvu turu - navodi.

Kaže – toliko je zarađivao, da prosto nije mogao da poveruje. Pritom, uložio je nula dinara.

- Bilo je ljudi, ja sam lepo zarađivao. A zanimljivo je da uopšte nisam razmišljao koliko bi koštala cena vožnje. Razmišljao sam samo šta ću pričati ljudima i kako ću ih ubediti da uđu u čamac. Kada su me pitali koliko košta, ja se zateknem u situaciji da ne znam koliko to košta. Razmišljao sam nekih petnaestak sekundi, nisam imao firmu, nikakve troškove, rekoh ništa me ne košta i onda na blic kažem: 100 dinara. Tada je 100 dinara bilo kao i sada, ništa - kaže Jovan iskreno.

Kada se zaposlio u Golupcu, nastavio je da radi kao turistički vodič iz čamca u slobodno vreme. A kada su, kako kaže, nastavnice u školi prestale da rađaju i kada je on izgubio mesto profesora, to je bio znak da je vreme da se usmeri na nešto drugo.

- Morao sam da pronađem nešto da radim. Prva ideja mi je bila da ovu turu nekako podignem, da se profesionalizujem, tako da sam radeći, malo po malo, razvijao kapacitete, pa sam posle nekog vremena kupio u veće plovilo, bolje i sigurnije i to se tako razvijalo do danas. I 2017. godine registrovao sam firmu i rešio da mi to bude primarni posao - priznaje.

"U Golupcu se ne gleda ko koliko ima"

Jovan je zadovoljan svojim životom u Golupcu i poslom kojim se bavi – em ga voli, em mu donosi zaradu. Ali pre svega voli Golubac i zato ne planira da ode iz njega.

- Ovde je sjajno, ima brojne prednosti. Golubac je sjajan, ima super šetalište, odlične kafane, Dunav, okolo su arheološka nalazišta, pećine, vidikovci nacionalnog parka, manastiri. Tržište to već prepoznaje kao lepu destinaciju. U Golupcu novac ništa ne znači, mi smo ovde nekako svi ravnopravni. Zato, nije bitno koliko ko ima para. To se ovde ne gleda - kaže istoričar.

Ovaj profesor istorije danas ima dva velika plovila i pet apartmana. Ipak, mali čamac čuva kao taliju jer da nije bilo njega, ne bi bilo ničega.

- Mali čamac nikada neću prodati. Žao mi je, ali nemam vremena da ga vozim. Zanimljivo je kako su me ljudi gledali dok sam ga plovio njime. On je bio ljuska oraha u odnosu na Dunav. Imao sam puno situacija kada priđem turistima i kažem ko sam i šta radim, kažem im da imam čamac, oni se oduševe kada čuju, a kada ga vide, zgranu se. Obično to budu bračni parovi, pa se udalje, dogovaraju se i uvek ista priča: Mi se izvinjavamo, shvatili smo da žurimo, ali hoćemo da nagradimo taj entuzijazam, pa izvade 500 dinara. I onda sam shvatio: Ova Srbija je fenomenalna, ovde treba samo da budeš student i kažeš ljudima da hoćeš nešto da radiš, a čak ni ne moraš. Šalim se, naravno - kroz osmeh kaže Kocmanović.

Inače, Jovan nije sam u ovom poslu. Njegov ortak je teča, onaj koji mu je poklonio čamac kada je upisao fakultet.

- Teča i ja smo ortaci, on je kapetan, upravlja čamcem, ja pričam priče i organizujem posao. Zajedno radimo, zajedno smo izgradili apartman. Iako o tome nismo razmišljali, nekako su se ti apartmani sami nametnuli. Uštedeo sam neke pare, kupio plac. Posle nekoliko godina, video sam da nema dovoljno mesta u odnosu na goste u Golupcu, pa smo pomislili da probamo da napravimo kuću namenski za izdavanje - priča.

Dolaze im turisti sa svih strana – neki na jednu noć, a neki i na sedam dana.

- Apartmani su odlično ispali. Kuća asocira na Golubac, Dunav, na nautiku. Brodić i smeštaj su povezani, dolaze mi gosti, tako da sam baš zadovoljan. Dolaze razni, tu su Rumuni koji su stalno u tranzitu, rumunski gastarbajteri, recimo, prespavaju jednu noć. Ali imamo i naše ljude koji ostaju po pet-šest dana da se odmore. Sve zavisi. Što se tiče poznatih "faca", bili su, recimo, Piksi, Žika Jelić iz JU Grupe, bili su nam mnogi novinari - priseća se profesor istorije.

Za kraj razgovora, Jovan priznaje da ga često pitaju da li bi se vratio u Beograd. Ali njegov odgovor je i dalje – ne.

Kurir.rs/Nova