Gasi se nekada najisplativija grana srpske privrede: Poslednji proizvođač za Kurir otkriva šta je isteralo ovaj proizvod sa domaćeg tržišta
U trenutku kada se sve češće govori o razvoju domaće poljoprivrede, lokalnim sirovinama i rastu interesovanja za specijalizovane prehrambene proizvode, proizvodnja hmelja u Srbiji nalazi se pred potpunim gašenjem. Nekada jedna od prepoznatljivih poljoprivrednih grana Vojvodine, danas je svedena na poslednje zasade, koji se, prema rečima proizvođača, već uklanjaju sa njiva.
Jedan od poslednjih preostalih proizvođača hmelja u Srbiji jeste Petrovec DOO, a Karol Maljah iz ove kompanije govorio je za Biznis Kurir kako bi se dobila jasna slika o razlozima višedecenijskog pada, trenutnoj isplativosti proizvodnje hmelja, kao i realnim izgledima za opstanak ove industrije.
Od stotina hektara do potpunog nestanka
Hmeljarstvo u Srbiji ima duboke korene, posebno u Vojvodini, gde su klimatski i zemljišni uslovi decenijama pogodovali ovoj zahtevnoj kulturi. Bački Petrovac bio je jedno od ključnih središta te proizvodnje, a pojedine firme raspolagale su izuzetno velikim površinama pod hmeljem.
- Hmelj i hmeljarstvo imaju veliku tradiciju u celoj Vojvodini, a pogotovo u Bačkom Petrovcu. Nekad je samo u našoj firmi bilo preko 200 hektara hmelja - navodi Maljah.
Međutim, kontinuitet proizvodnje prekinut je još krajem prošlog veka. Prvi ozbiljniji pad dogodio se u turbulentnim političkim i ekonomskim okolnostima devedesetih godina, kada su ratovi i sankcije direktno pogodili poljoprivredu, ali i prateću industriju.
- Prvi osetljiviji pad površina hmelja desio se 90-tih, najviše zbog ratova i sankcija. Kasnije se pad nastavio i tokom 2000-tih zbog privatizacije najvećih pivara - objašnjava Maljah.
Kako ističe, ti procesi nisu bili kratkotrajni, već su postepeno doveli do potpunog urušavanja proizvodnje.
- Da bi 2010. godine, proizvodnja hmelja prestala u potpunosti. Proizvodnja hmelja u 2010. godini bila je na 0 hektara - kaže on.
Pokušaj revitalizacije bez tržišne podrške
Nakon višegodišnje pauze, usledio je pokušaj povratka hmelja na vojvođanske njive. Ipak, taj proces bio je daleko od jednostavnog. Obnova hmeljarnika zahteva značajna početna ulaganja, višegodišnje planiranje i strpljenje, jer hmelj ne daje pun prinos odmah.
- Od 2014. godine pokušali smo revitalizaciju hmeljarstva, što je bilo izuzetno izazovno, naporno i skupo - ističe Maljah.
Iako je proizvodnja ponovo uspostavljena, ključni problem pojavio se na drugom kraju lanca, odnosno u prodaji. Bez obezbeđenog otkupa, čak i kvalitetan domaći hmelj ostaje bez tržišta. Maljah navodi da Petrovec DOO nije uspeo da proda hmelj nijednoj domaćoj velikoj pivari, kako su vlasnici istih stranci koji hmelj kupuju u matičnim državama. Time je domaća proizvodnja praktično ostala bez svog najvažnijeg kupca.
Kraft pivarstvo promašeni potencijal
Često se stvara utisak da bi razvoj kraft pivarstva mogao da nadomesti izostanak velikih pivara i pruži novu šansu domaćem hmelju. Međutim, iskustva sa terena ne potvrđuju takav optimizam.
- Nemamo informaciju da je kraft pivarstvo u nekom zamahu, upravo suprotno - navodi Maljah.
On podseća da je kratkotrajan rast postojao, ali da nije prerastao u stabilan trend.
- Može se reći da je 2017. godina bila godina blage ekspanzije kraft pivarstva, ali od tada, čini mi se da konstantno kraft pivarstvo samo stagnira - kaže Maljah.
Pored stagnacije, ključni problem je i mala ukupna potrošnja hmelja u tom segmentu tržišta. Kako je naveo Maljah, kraft tržište zauzima svega nekoliko procenata, naglašavajući da takva potražnja ne može da obezbedi ekonomsku održivost ozbiljne proizvodnje.
Bez sistemskog otkupa nema proizvodnje
Sagovornik Biznis Kurira naglašava da sudbina hmeljarstva ne zavisi od entuzijazma pojedinaca, već od strukture tržišta. Bez jedne velike pivare koja bi se opredelila za domaći hmelj, cela proizvodna grana ostaje bez oslonca.
- Bez toga da jedna velika domaća pivara koristi domaći hmelj, hmeljarstvo nema perspektivu i budućnost u Srbiji - izričit je Maljah.
U takvim okolnostima, njegova procena budućnosti zvuči kao konačna presuda.
- I kako stvari stoje, 2025. godina je bila poslednja godina kada se u Srbiji uzgajao hmelj - kaže on.
Visoki troškovi i vađenje hmeljarnika
Za razliku od mnogih drugih ratarskih kultura, hmelj zahteva dugoročno planiranje i višegodišnju posvećenost. To dodatno povećava rizik u uslovima nestabilnog tržišta. Maljah i sam podseća da je proizvodnja hmelja izuzetno komplikovana, složena i skupa.
Kaže da jednom kada se hmeljarnik podigne, proizvođač praktično gubi fleksibilnost u korišćenju zemljišta.
- Kada se zasnuje hmeljarnik, nije moguće uzgajati druge kulture sledećih 10-15 godina - objašnjava on.
U situaciji bez sigurnog kupca, takva vezanost zemljišta postaje preveliki teret za proizvođače. Zbog izostanka tržišta i institucionalne podrške, proizvođači su primorani na poteze koji imaju trajne posledice. Maljah navodi da to ne znači samo privremeni prekid proizvodnje, već definitivni kraj hmeljarstva u ovom delu zemlje.
- Što bi u prevodu značilo i trajni nestanak hmelja sa vojvođanske ravnice - zaključuje on.
Sudbina hmelja u Srbiji, kako proizilazi iz odgovora proizvođača, ne predstavlja izolovan slučaj, već primer kako i tradicionalne, nekada profitabilne poljoprivredne grane mogu nestati bez jasne strategije i dugoročnog otkupa.
Biznis Kurir